Stražilovo

Б|>. 42.

СТРАЖИЛОБО

071

обед," рече роб. „У четир часа после подне очекује те у доматију." Тако су уговорили били Аконтије и Мелании. Младић је знао, да му сад без оклевања ваља ноћи у храм. „Доћи ћу тачно," одговори. „Молим те, изреци господару твоме моју благодарност и прими за многу и многу ти услугу овај малепи дарак." Нружи робу златњак. Клитифонт га радосно ирими па опда оде. На неколико минута носле тога рече Аконтије, обрнувши се Корониди: „Е тако сам дочекао глас, који сам тако жељно очекивао. На свечаном том обеду много ће се штошта важио решити за Аконтија. Ако ме волиш, а ти се моли боговима, да све пређе, као што ја желим. Међу тим ћу ја, као и јуче, мало да се прођем по трговишту и улици крај пристаништа. Не ћу дуже, по што је нужно, да сносим ову самораност код куће. Здраво, добра Коронидо!" То рекавши оде од куће. Странпутицом дође до зачеља храма, где су мала вратаоца, оковапа бакром, водила у дољњу зграду. Ту је била изба осредње величине, без нрозора, а нешто је мало светлости долазило кроз назиђај у облику камина. На зиду те нросторије горео .је трорук чирак, који је сипао црвепкасту светлосг на два тучпа стола и неколико клупа и столица. За једним је столом седио Мелапип а наслопио руку на округласт неки предмет, што је био увијен у белу тканину. „Је ли те ко видио, кад си ушао ?" заиита свештеник, кад му је младић пришао. „Не бих рекао. На узаној стази за храмом нема скоро никога а ја сам увребао згодан час." „Јеси ли опет замандалио врата?" „Јесам." „Добро. А сад немој заборавити, што треба да кажеш, кад се ствар, као што ја у радости својој мислим да ће бити, изнесе пред сав народ, да се о њој расправља. Ево ти сад невинога средства нашем лукавству а ја идем горе у трем. А ти си се ушуњао — чујеш ли? — ушуњао без мога знања; глобу, коју по закону ваља да плати зналица, платићу ја, ако нас омаие ствар. Али нагласи, да си се само покорио свемоћи саме богиње, кад си то урадио." Усгане па дигне са стола увијени предмет. У ,белом је рупцу била велика жућкаста јабука Како се Аконтије зачудио, да јабука ваља да буде тајанствено оруђе његове тако важне накане, настави Меланип: „Оруђе, које ти дајем, одиста је једноставно, али ипак, ако све нође по жељи, јаче је, но.што ти мислиш. Као оруђе, једноставна му је и употреба. С тога сам мислио, да је излишно, најпре ти много

разлагати: ово мало речи, што ти сад имам да кажем, биће довољио. Ти знаш, више су од подруг часа већ оне три девојане у светилишту. Сад су довршиле молитву. Одмарају се мало. Како сам мало пре опазио, седи Кидипа лево од уласка па златиој столици а њене две другарице селе једна на скрлетну друга на сребрну столицу. Знаћеш ваљда, да се по прастару обичају ненарушиво мора одржати сваки завет и свака заклетва, која се присегне у светилииггу Афродитину, ако није човек рад да му на својту паиђе несрећа; на ако се одмах не пбравна грех, онда може наићи зло на град и све становнике. Цео дакле Милит бдије над светињом таквих заклетава. Е па сад ваља твојој Кидипи у сикосу богињргпу измамити заклетву, да ће поћи за тебе. А заклеће се по свој прилици, ако ти отвориш светилишту врата са стране па пажљиво откотрљаш ову јабуку пред ноге љубљеноме девојчету. Ја ћу је ево наново увити у овај рубац, јер ћеш тако сигурније моћи удесити, како да откотрљаш. Без рупца би јабука, како је глатка, сувише се далеко откотрљала; а Кидипа ваља да дигпе јабуку са земље, не која од друге две девојане. Отвори полако, да се не зачује пикакав шушањ, баци онда јабуку па онда немој ни да се макнеш. Чини ми се, пгго чујеш, занеће ти срце." Мало бојажљиво погледа Аконтије свештенику Афродитину у очи. Но умиљати осмејак, што се с.јао у сусрет сумњалу, даде му уверење, да Меланип збори са највећим поуздањем. Свештеник се опрости а Аконтије онда узме завијену јабуку у десну руку па пође нуза степене. Но тачном опису Меланипову добро је знао, где су она врата са стране. Али и без тога не би могао био промашити, јер су полајасни гласови младих девојана, које се сад на одмору разговарале, показивали већ правац, којим му је ваљало ићи. Мала се врата отворише без шушња. Аконтије провири унутра у сикос а срце му стаде силовито ударати. Поглед му паде управо на дивпи профил Кидипин, која је главу мало окренула у страну. Обе друге девојане опазио је кроз узану пукотину међу довратком и окрајком врата. Што му је свештеник рекао да уради, то није било тешко урадити. Аконтије употреби тренутак, кад се Кидипа још већма откренула. Добро одмери хитац па јој баци јабуку баш пред ноге; рубац се услед бацаја у иола одвије а јабука се заустави. „Како дође то амо?" запита Кидипа па се сагне. „То ти мени реци," одврати једна јој другарица. „Ниси зар ништа видила?" настави Кидипа, дижући јабуку са земље. „Јабука! Чудновато! Спада ли и то мећу мистерије Афродитипе? А ово—шта значи то? Не, то је непојмљиво!"