Stražilovo

Б р . 42.

673

се паједаред, па што су већма охоле другарице канда сажалевале судбину Еидипину, тим се све живље у души дивнога девојчета стало будити опираље и снажна самосвест, која човеку даје снаге, да прекорачи границе предрасуда. ГГри свем том живом и значајном преображају не рече ни речи. „Е хајде сад," окрене се Меланип младићу, који се сав си.јао у радости, „да не буниш свету службу, што ће почети за који час. Молим те, ћерко Харидимова, немој да ти се мисли забаве тим, што се ту збило, него се мирио и побожно помоли богињи и даРУЈ јој пролетње даре! Ти знаш, да то чиниш својој домовини!" Још су неко време младе девојане мислиле о оном, што су доживиле. Но онда дођоше жарци, да отпрате даривалице до олтара. Девојане су у котарицама од жилавог ковиља носиле по два бела голуба, па кад су дошле до олтара, клекле су па ноложиле свој дар на скупоцено украшену плочу. „ Афродито!" сађе сад са девојачких усана Кидипиних, „ господарице свега, што дише, преславна победили- лндрија Лукић це богова и људи, власнице толико храмова од истока до запада, са пуно чежње поштована у Пафу као и на висинама беснога Ерика, у Аматунту као и овде у нашем граду — чуј, о чуј ме! Благослови народ и моћне му владаре! Благослови град и побожне му госте! Благослови Милит!" „Благослови Милит!" поновише обе другарице, а из сјајнога се одела подигоше шест облих девојачких руку према кипу богињину. Сад је дошао још читав низ символских церемонија, а на пољу се на агори, сунцем обасјаној, на-

род све већма слсгао, да не пронусги призор, кад се јавно укажу три најлепше Милићанке на кад нолете свети голубови. Кад се сунце највише дигло на небу, укаже се Меланип међу два средња стуба у перистилу; навести, да је бесамртпој богињи нринесена жртва, и срећно да су довршеие молитве и сви други обреди, које прописује стари милитски обичај; већ, рече, долазе даривалице из жртвилишта у трем. 1Та се онда уклони. Одмах се за тим у дну стубовника засија нешто бело. У сјајном својем свечаном оделу, пунане руке голе до плећа, стадоше три девојане пред уласком у храм. Ј[ак западпи ветрић стаде се играти са цвећем лако оплетених вепаца над ведрим челима. С левом су руком дигле уало горњу хаљину, те начиниле као недро; ту су скриле котарице са голубовима, којима је ваљало одлетити. Кад је светипа угледала млађане лепе и умилне девојане, — живе славопоје свемоћи богиње љубави — стала је клицати у неизмерну усхићењу. Обе другарице Кидипине поруменише; она у улоаи Циганина. пак као Д а НИЈе НИ чула све те лепе речи, које се ње канда највише тицале. Озбиљно и непомично чекала је на знак ијониста, који су знали прорицати по лету тичјем те су одмах за девојкама. изашли и наместили се свечано по угловима дољње зграде. Дадоше знак. За тињи се час жагор на агори стиша те остаде само потмуло мрмљање. Три девојане дигоше оберучке отворене котарице па прозборише полугласно: „Љубимци Афродитини, вратите се у скрлетно крило, са којега је поникла богиња!"