Stražilovo

746 СТРАЖИЛОВО Б р . 46. ПИСМО УРЕДНИКУ „СТРАЖИЛОВА".

Поштовани иријатељу! Ви знате добро, да ја несам оштар суђа (судија), те за то несам узео перо ни сад да немилостиво судим, него, ако је могуће, да исправим, што је за исправљање. Сваки књижевник може. издати своје дело, ма и лоше вредности, о своме трошку. То му не може нико стати на пут, јер он је сам одговоран за своје дело. Друкчије је то, кад чије дело издаје какво књижевно друштво. Ту није само одговоран писац пред безмитном критиком него и цело књижевно друштво. Ако дело каквога иисца није добро, књижевно га друштво не ће примити, не ће га штампати. Ако је пак пишчево дело добро, али има ипак које каквих погрешака, онда књижевно друштво ваља те погрешке пре свега да поправи, па онда то дело да штампа, јер пред безмитном критиком одговоран је не само писац него и књижевно друштво. Тако је требао и књижевни одбор „Матице српске" мало боље прегледати чланак с натписом „Преглед повеснице словенских књижевности", пре него што га је штампао у најновијој књизи „Летописа Матице српске". Поштовани пријатељу! мени се чини, да сте и ви члан књижевном одбору „Матице српске," за то вас лепо молим, да се не нађете увређени, што ћу казати, даје одбор књижевни врло површно прегледао „Ореглед повеснице словенских књижевности". Ја ћу вам у овом писму показати са неколико примера, да је истина, што пишем. Ја не знам писца, који је писао споменути чланак а не знам ни одборника, који је критиковао тај чланак и одобрио, да тако као што је уђе у „Летопис", за то су ми сад одрешене руке, да напишем слободније своје мишљење о њему. Ако сте ви случајно писали критику на споменути чланак, онда молим, да ово моје писмо одмах издерете, да му се не зна ни трага, јер несам рад да вас пријатељ ваш јавно укорава, да несте савесно вршили дужност своју. Ако пак несте писали ви, а ви онда пропустите ово писмо у „Стражилово", јер — верујте ми — није писано са злом намером него са тежњом да други чланци с натписом „Преглед повеснице словенских књижевности" изиду бољи и савршенији. У „Прегледу иовеснице словенских књижевности" на стр. 124. (Летопис књига 155.) стоји: „Срби са својим огранцима: правим Србима, Хрватима и Словенцима или Крањцима." Ако ово Миклошић ушчита, мора се ухватити за трбух од смеха. Дакле Словени/и су огранак сриски и Словенцима је дакле опће име Срби?! Писац је требао проучити упоредну граматику свију словенских језика од Миклошића, пре него пгго је почео писати о словенским књиа№вно-

стима. И упоредна граматика свију словенских језика од Миклошића требала му је да служи за извор при писању „Прегледа повеснице словенских књижевности", па не би онда упао у оваку страшну погрешку. Није довољно при оваком послу узети само пред себе Обзорт. исторш славанскихг литератург А. Н. Пнпина и В. Д. Спасовича па из њих преводити или изводе нравити. Ако Пипин има криво мишљење о овој ствари у првом свом издању од год. 1865., не сме писац српски данас тако судити. Да вас заиста — поштовани пријатељу! — уверим, да је писац ово криво мишљење црпао из Пипина Историје, ево навешћу из ње оно место, које га је преварило, те се љуто огрешио о науку о језицима и неправду учинио Словенцима, називајући их Србима. То место у Пипину гласи овако: ПереходимЂ кт, сербскому племени. Вђ обширномт> смнсл& зто имл, какт-. било уже зам г ћчено, обнимаета ц г ћлое славлнское племл, которое стали назнватв вт. посл^днее времл „иллирјискимг" и „гожно-славлнскимт.", т. е. обнимаетЂ кром'ћ собственихт. Сербовт,, также Далматинцевг разнмхт. назваши, Хорватовг, Славонцевт., Корутант.. Вт. сл4ду;шцемт> теперт. историческомт. изложенш мн будемт. говоритв прежде всего о собственно-сербскомт. племени. Собственно-сербско племе то је код писца „прави Срби". Ко би се данас могао позивати на ово место Пипина !!! На стр. 126. стоји: „ Бугари су у старо доба запремали много већу просторију, али, како дођоше Мађари, Половци и Печенези у Панонију и Трансилванију и пропаде им царство, сузише се и границе старој постојбини њиховој. Пре тога пак беху они и у тима земљама на северу Дунава, као у Румунској, Ердељу, данашњој Угарској до Будимпеште, а на другој страни до Карпата на изворима Тисе, дакле у свима земљама, где сада владају Мађари и Румуни." Народ овај, о којем је овде говор, није се звао Бугари него Словени. То су они Словени, код којих су у Ианонији проповедали реч Божју св. ћирило и Методије; то су они Словени, чији је језик постао црквен и књижеван код Гуса, Срба, Бугара и Хрвата; то су они Словени, које погрешно писац споменутога чланка назива Бугарима; то су они Словени , о којима „ аисац " не зна ништа казати и које и не спомиње у својем чланку; то су они Словени, чији је језик најкласичнији језик међу свима словенским; то су они Словени, чији се језик данас учи у свима гимназијама словенским и без којега се данас не може научно изучавати и знати ни један језик словенски; то је језик онога народа, који је некад живео у Панонији и који се звао Словенима,