Stražilovo

Б р . 46.

СТРАЖИЛОВО

737

и Стипан, некад мили Стипан, а сад црњи од ђавола, јер тај манити Котаранин бјеше зачетник сваке »неподопштине.« Па онда стаде мислити о свему, што је доживио у четрнаест мјесеца и стаде испоређивати оно, што је некад мислио о манастиру и манастирској чел>ади, са онијем, гато је сад знао . . . Неколико капљица дажда паде му на руке, те се прену из сањарије и поче се умивати, шапћући, што је често од стрица слушао: — Окропиши мен испосом и очигату се . . Умијенш мен и паче снига убшву се! Па захваћајући пуне грсти хладне воде, исплака добро сву главу, шију и груди, и гле! од једном му паде тешка гука са срца! од једном му се душа умири! Одиста га је анђео ошкропио и умио од безакоња, чувши његово искрено кајање. Бакоња ногледа иут истока, гдје иза брдељака и кроз облачине сунце цикну. Погледа свуда око себе и учиње му се, да су главице и стабла и кукови — и све ствари, пгго му бјеху нред очима, некако као замигаљене и озбиљне, као да сва природа осјећагае, е је пастао часни пост, доба кајања и великих и тешких молитава. Бакоња, потресен до дна срца, прекрсти се и поклоии ирема сунцу, па хитрим кораком врну се натраг, мислећи о лијепим службама црквеним уз ност, замишљајући сама себе, кад буде велике недјеље пјевао муку господинову у пуној цркви а прољетни мирис буде допирао с двора. Прековођани питају: је ли оно мали Јерковић, гато онако липо пива? . . . Алал му вира, брате!.. — Бакоњи све кика растијагае на ту помисао, пак се толико одобровољи, да се из далека јави Дундаку, који голуждрав бјегае изишао пред мађупницу. »Та и они су кршћани! Исповидиће се, на ће им Бог опростити!. . . А како би било, да отиђем онамо, да и' поразбудим? То би прва корист била, што би јутрос мога' учинити манастиру! Баш да одем!« Бакоња остави суд пак отрчи пред мађупницу. Дуидак бјеше оставио отворена врата, али се нико не мицагае. Бакоња их заокупи: — Чобани! Ковачу! Млинару! Дижите се! Сунце је грануло! Шкељо! Устај и пробуди Грга! Неки промрмољише пешто, али ни један не скочи на ноге. Враћајући се, Бакоња се живо сјети јучерагање трке и скакања Букарова. »Нема ти, брате, што Буковичани!« поче се разговарати сам собом. »Промисли, овај сметењак, он је

један с реда, па шта је кадар учинити! А да какви су они, што би човик пробра'! ... Окочити из бачве, то је млого, али скочити из бачве у бачву, то је примлого, а Срдар се куне, да је истина! . . . Па оно, гато је синоћке прича' гвардијан да је својим очима гледа'! У Обровцу, вели, на сајму, један ригаћанин из Буковице принија је натоварена коња преко Зрмање! Липо, вели, подвија му се нод трбу', па му прикупија све четри ноге, па га одига' иа плећима, па га принија с краја на краја моста! . . А и Грго каже, да њиов ковач може у рукама сломити најбољу коњску потковицу! . . . ГГа зар нису ти Буковичани змајеви људски? Е, јесу, брате! Ма ћу и ја научити да скочим на коња, кад трчи, па обе ноге сломија!« . . . Бакоња се устави крај суда, па гледа себе како трчи упоредо с коњем, на од једном ђипац па њ! То бива о прогатењу, пред многатвом народа, а свјетина му нљацка рукама и свак узвикује од чуда. За тијем Бакоња наређује, да се изваљају двије бачве велике, свака вигаа од човјека, нак уђе у једну, пак из ње скочи у другу. Тада се народ чисто помами, јер су Далматинци много занешени за такијем работама! . . . Кад се сагну по суд, оде му ноглед пут коњушке, те видје, да су врата притворена. Опет остави суд и заборави на стрица, ггак потече онамо. У тај мах удари дажд. Бакоња гурну у врата и с прага почетепати: »Кујас! а ди си, мој Кујас!« јер му коњ познаваше глас, те би му се увијек одазвао ржући. Али му се »Кујас« не јави. Бакоња уђе и видје.. правије да речемо не видје ни Кулаша, ни Брњаша Срдарева, пи Дората Блитварева, ни Вранца Вртиреиова. ни два најбоља товарна коња. »А ди су остали?« запита Бакоња. Оне четири мрцине, што грижаху из јасала, погледаше га зловољно, пак обрнугае главе од њега, као да ћаху рећи: «нас не питај!» Бакоња, као без дугае, отрча к мађупници. Хиљада му мисли пролети кроз главу, а једну устави. «Биће онај сметењак извео и' да и' пере!» Слуге се облачаху и мијаху. — Ди је Букар? једва изговори. — Он се, брате, загна у сан, пак му остаје јоште комад, дакле допре до краја! вели Шкељо. Тада Бакоња нрикупи сву нару и сву снагу, пак се издера, да је свима у ушима зазвонило: — Није до шале, зло вам јутро! . . . Брзо ван, нестало је коња! . . . Разумите ли? . . . Ко-