Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Бр . 4б.

Са цркава јечи звоно . . . И сви ови разни гласи, Сливају се к'о таласи, У брујање монотоно. А Алфонсо болан лежи, Грозница га смртна јежи. Око аега у мислима Цвет учених стоји људи, Сваком жалост стегла груди. Ту Ајзенбарт славни с њима, С поштовањем гледа њега; С њиме његов ЈГасћсоПе^а Доктор Санград, што га свако К'о учена мужа знаде, Као звезду из Гранаде. Сви су они чули давно Алфонсово име славно, Па сад редом сви му траже, Да им тајну своју каже: Шта је дозн'о о исгини, Која живот вечним чини ? А Алфонсо болно јекну И горки га осмех узе.

Мач ледени груд му текну А с очију угашених Потекоше вреле сузе. Алфонсо. Дознао сам, о Санграде! И вн друге звезде јасне Из Болоње н Гранаде И са целе земље красне! Дознао сам . . . Што бих крио? Да сам целог свога века, Са обликом од човека, Прост магарац само био. А сад с богом, моји драги! Мене одмор зове благи. * Душе ветар преко равни, Кроз године и столећа, Душе преко хумка славни', Чијих вечних становника Иотомак се с тугом соћа И разноси болни мирис, У јесење, мутно доба, С Алфонсова тужна гроба . . . Војислав.

-■ \ VI -! ,11, 1 ССО ) Ј Ј Ј ЛГ •••"—

КАКО ЈЕ ШЕВАЛВДА ИЗЛИЈЕЧИО ФРА-БРНУ.

ПРИЧ1 ( ИМО МАТАВУЛ>. (Наставак.)

акоњи бучаше глава, кад се пробуди и сједе на својој постељици, пак дохвати суд и попи, зар, по оке воде у душак, јер му гораше у утроби. »А да како мора бити Букару!« помисли он, па се стаде смијати, сјетивши се свијех јучерашњих лакрдија. За тијем лагано устаде и нримаче ухо ка кључаници, да чује, бакља ли се стриц на кревету. Наћвар је спажпо дисао и по тихо јечао кад и кад, по чему се знало, да слатко спава. Г1огледа на часовник, а тамо прва ура дана, по фратарском начину, или шест ура од поноћи. Он се обуче брзо, али без вардања, узе суд, црквени кључ тисну за пас, те изађе. Бјеше се почело прозирати. Небо се навунило; од мора дувапте силна бјелојужина, што пробија влагом и дебеле зидове. Бакоња, тешковољан попостаја мало на тријему и једва се накани да закуца на гвардијанова врата, да прими кључ од авлије, па кроза пожраку и вјетруштину стиже нред цркву и одзвони будионицу, два иута дуље ио обично, јер бјеше

први даи великога поста. Одатде, једнако невесео, отиде на чесму, гдје сједе и заклони лице рукама. пак се поче молити: —- Боже и свети Вране, опростите ми моје непод : општине! (Ову ријеч бјеше научио у манастиру). Дајте ми вримена, да се покајем, да постанем добар дијак, нрије него ли

стриц дозна моју кривицу

А ако ли Вра

дозна све, пак ме истира, утопићу се, а кући не ћу, вируј ми, мој липи свети Вране! . . . А ти знаш, ко ме навеја, да се скитам по ноћи, да гледам, како се твоја мука краде! А ја не бих никад сам на ту миса' доша', никад, ли! . . Дакле, смилујте се, Боже и свети Вране, меника гришнику ! . . . Да је у његовој власти било, ио свој прилици, не би се он тога часа смиловао својим друговима, ни слугама, осим Букара, па пи фратрима, осим стрица и Срдарине, — него би их свијех радо у Крци подавио. а најрадије Тртка и Бобана, за које некад мишљаше да су честити и душевни људи. Нредочи му се