Stražilovo
794
СТРАЖИЛОВО
— Таа-ко! . . Та-ако! . . А ниси ти то никад ирије река ! . . — Не би ни саде, иего му је то извит, само да задива! наједи се Дувало ... Па ми се, човик, заглаварија од јутроске, па табачи, ко сам, ја сам! . . . — Па још с оружјем напада редовнике... — Па није писа' провинцијалу, ка' што ред бијаше, него ка' мисли: »ја сам већ гвардијан!« .... Еад стигогае пред манастир, имало је до руку доћи, јер је Вртиреп на сваку њихову грку изасипао стотину отровнијех и одмјерио им неколико пута од шаке до лакта. Али их Тетка умири. Тетка је мучао, докле свађа не доприје до вргака, иа онда их искара свијех. »До мало ће се згрнути овдинак били свит на ово чудо и на овај наш покор. па би само мањкало да се побијете! . . Срамота! . . . Ајдемо сад к оном невољниау, нашем брату, да га обађемо најнрије, иак ћемо у цркву, јер не знамо још ни куда су луиежи угали !« завргаи Тетка. Тако и учињеше. Обађоше Пирију, који је једнако био у несвијести, али је дисао негато јаче, пак одогае сва петина да прегледају цркву. И опет стадогае најприје пред велики олтар. — Стравично ми је и иогледати свеца вако брката а кроз оно му свитли! рече Блитвар . . 0, мој липи свети Фране, а што и'саиеја ниси! — Ма јево трагова од мокри' онаичина! опази Тетка. Јево иђу на десно, јево видиш, пут саскристије Сви кренуше за њим у ризницу, која се избочила у фратарско гробље, а улазак је у њу иза олтара св. Јеролима, првога с десне стране вељега. Свуд у наоколо бјеху старинске скриње од ораховине, пуне црквенијех ствари и хаљина; скриње бијаху обијене и испреметане, а двије клупе из цркве довучене под једини прозорак, који бијаше разјапљен. •— Ма како је ово могло учинити, ако бога знаш! викну Блитвар. — Липо и мудро ! вели Вртиреп. Три, четри човика с полугама поткопали прагове, па и' обалили; јер да су разврђали решетке, трибало би им два пута вигае вримена. Види се, да је све у напридак знало и процинило, како ће, јер се зид с ове стране мрви ка' крув, а не ваља ни јапно, ни камен . . . Блитвар се поне на клупе и промоли главу кроз отвор.
— Јест, Исукрста ми, ка' гато ти кажеш !.. Јево решетке циле цилцате, и три се прага држе заједно, а четврти је на дви поле . . . — А има ли трагова? Да им није гато испало ту? нитају. — Не виђу ништа! — Јево виђу ја! рече Тетка, сагнувпш се под клупе, одакле диже једну лулу . . Јево гледајте! Бјегае дрвена симсија врло лијепо игаарана, привезана мједеном верижицом о криви камига. — Делиска лула, брате! . . Ка' ајдучка. Из оваки' не пуше »наше губе« ! вели Вртиреп. Али, јопет не ваља губити образа ркаћима! . . — Доста, човиче, доста! прекргаи га Тетка .. Ајмо да брзо иригледамо, па ћемо учинити да се ово зазиђе бубуљима и цркву ћемо запечатити, док дође комишијун. Ајмо, браћо, јер ми је јад овденак бити . . . Вратише се у цркву, пак заређаше да нрегледају остале олтаре. Светоме Јеролиму бјегае такођер дигло круну и свијетњаке и кандило исиред њега, али га није нагрдило. — Имали су, галијоти, ригапета, јер је брадат ка' какав њиов калуђер ! промрмља Вртиреп. Одатле се примакогае к олтару св. Викентија Перејра, којега безбожници бјеху замазали. Тако исто и св. Рока, што лијечи гомилу кужне чељади С друге стране, на првоме олтару, св. Брнард клечи на једноме хумку и раширио руке. С крај на крај платна; колико бјеше широко, растегло му угљеном брке, те бјеху дуљи но он. Ни фратри се не могоше уздржати од смијеха. — Ма, виру им њиову, како су имали вримена играти се јоште! . . рећи ће неки. — То је прилика, да су још с вечера ушли! вели Тетка. Св. Доминику, који држи у руци грану поме, направило сарук око пробријане главе и омрчило му нос. Најпослије Христифору, који носи на илећима голо дијете Христа, омрчило стегна и између стегана. Грдило. На све страпе грдило! Смућени пођоше у трпезарију, гдје им Балеган изнесе граха и сухе рибе. — Евалај ти га, Грго! . . . Јопет ти мислиш на свој поса . . а тако и триба! — А што ће се, дуовници, де! Свејевоља божја! Његова је воља да човик дде докленка је жив . . . Али, вирујте ми, ово ми је понило десет годииа живота! . . . Ја сам бија изван се-