Stražilovo

Б р . 50.

СТРАЖИЛОВО

813

хуље! А Олвијеву милост не можемо боље извојевати, него ако без устезања отворимо капије па му издамо Харидима. Ја вам етојим добар, да ће га радост умилостивити и ублажити. А најпосле, у најгорем случају није горе умрети на агори него овде у аули." Шест до осам гласова загрмише, да се слажу с њиме. Остали ни да се макну. Неки се канда запањили са подле те издаје; но већина их били су равнодушни. У себи се по свој прилици надали, да је назор Трачаиина тога основан, — па и ако баш нису били вољни, да сами дигну руку на освећено лице архонтово, то ипак многи нису били од раскида, да, колико могу, извуку хасне отуд, што остали буду урадили. „Напред!" рикну трачки најамник, који је први почео бунити. „Зар ћемо чекати, док зидодер лупи о зид? ђаволски би то ослабило утицај на Олвија. Попни дер се ти, Месимврије. иа подај гусарима знака, да си рад да говориш. Ми ћемо дотле овде бити сиремни. Није вајде, Харидиме, да се опиреш. Ти за нас све — то је поштеније, него обратно." Са три своја друга навали на Харидима, да га зграби. Архонт је извукао био свој мач, у намери, да ирободе првога, који му се приближи. Број оних, игго су пристали на издају оног Трачанина, канда је бивао све већи. — Са агоре се у тај мах зачује дивље клицање: непријатељи су здрављали Олвија, који је, ситнавши се са степена опљачканога храма Афродитина, стао њима на чело. То је клицање кобио звонило опсађеницима. Мислили су, да ће одмах непријатељи јуришати те тако ти Трачани, који су услед одважнога држања архонтова мало стали били оклевати, сад са утрострученим бесом нагрну на њега. „Стојте!" зачу се кроза звекет мачева јасан женски глас. Била је то Кидипа. Хитро, као но Артемида, што греде по шумама, изађе ти чила девојана иза стубова те задржа руку најпредњем бунтовнику. Сви погледаше у дивно девојче, како стаде међу противнике, са лако заврнутим скутама, бела јој плећа у пола разголићена а лепо лице све гори у унутрагањем узбуђењу. Куд и камо претежнији део Харидимове момчадије били су Јелини, а за јелинско око, ма било и најпростијега човека, кад види што лепо, то је за њ штогод божанствено, то га задобије, занесе. Никад није Кидипа тако савршено личила на идеал умилности, што савлађује људе и богове, на небеску Афродиту, као сад. А још огорчење са неправде давало јој је лику нешто узвишено, заповеднички. Па још је нешто сијало у очима њеним — зрак победничког одушевљења, који се канда једва једвице слагао са прекорним изра3 ом пуиачгсих уста. Све јој је то давало пеописапа

чара. Било је тако, као да је сама Афродита сишла међу људе, да утиша распру и да препречи сурово насиље. Па кад је прозборила а очин врат оберучке обавила и заклела се, да ће груди бабајка свога својим телом гатитити, тада се спустигае мачи најамнички те ти сви чисто побожно нагогае слугаати, што је она даље беседила. „Истрајте, браћо!" говорила је пророчким гласом. „Све, све ће вам се опростити. само ако још овај последњи бојак издржите. Помоћ је близу: оком духа свога видим их где долазе, видим јунаке, који ће окончати недела Олвијева. Афродита, Зевсова ћерка, ноћас ми се у сну јавила, метла ми је руку на врело чело па се насмешила. Ма гата да је згрешила Меланипова ревиост у корист штићенику му Акоитију —-: богиња је сад опростила. Опет ће она штитити Милит, а нова прилика божанства њена красиће храм у Милиту, лепша и небеској богињи милија од оне, што је однеше гусари. Истрајте, преклињем вас! Немојте ни сумњати, да ово богиња говори из мене; та од куда бих ја, јадан, слаб створ, била толико одважна те тако на супрот стала вама, јогунастим мушкарцима, и одгањала вас са стазе, којом нрегнусте поћи!" Није лепа Кидипа одиграла никакву комедију. Верпо је и досЛовце исприповедала унутрагањи доживљај. Њена речитост, умилност свакога јој покрета, женска достојанственост целога јој држања — све је то кадро било занети. Те тако јој сверовагае, као пгго јој се задивили, кад је међу њих дошла. Одушевљени усклици јавише јој накану оружане чете, да хоће да послугаају свети ободрај те јуначки хоће да се боре, кад је Афродита уз њих. Страсни онај Трачанин, прелазећи из једне крајности у другу, пао пред ноге лепој девојани, стао јој љубити иоруб хаљине па је са сузним очима узео молити, да ходатајка буде за њ у Харидима, да му овај опрости грех. Посланика, коме је са потпрсника стреје ваљало преговарати са гусарима, згоди стрела бага кад хтеде да отвори уста. У аули узеше то као казну Афродитину те се тако окреиигае у васкрслу поуздању. Олвије не даде маха утицају тога тренутка, да ослаби и да се потре. Док си оком тренуо, задрма се зграда из темеља. КријоС је свом снагом јурнуо био о зид. Сви сад полетигае у пространу одају, којој је спољашњи зид тако био задрман. Летимичан им је већ поглед показао, да не ће требати баш много пута поновити јурига па да се зид са свим сругаи. До нод позлаћене греде распукао се лен. У дугуљастом се трупу са обе страпе навалне тачке одљу-