Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

805

му се, да се он прометнуо у неко друго чељаде, и да се све око њега скрози и.змијенило; да је манастир много мањи, а тако исто и црква; дајевода око острвца игарока као море, и да се око воде, свуд наоколо, налазе неки дивови, од којих стрепе чак и свеци у цркви, којима ни св. Фране не може ништа, но им допушта, да му око ископају. Обуне га велика туга и страх, и вјера му се иомјери, те не знадијаше, коме да се моли, по што не бјеше навикао да се обрће правце к богу; плачући горко, зажели смрт, пријеку, невидовну смрт, која би га једнијем махом макла искрај злијех људи, искрај нејакијех светаца, који нијесу кадри ни себе одбранити, а камо ли ће њега! . . . Али до мало обузеше га друкчији осјећаји: ражали му се нешто на манастирске светитеље, на Франу, Јеролима, Виценца Перејра, Рока, Брнарда, Доминика и Христифора; види их поништене, па му се ражали, па би хтио да их утјеши, јер му се тога маха чињаше, да је над њима . . . Па онда се препаде од те помисли и стаде се бусати у груди, јер му се призрје, да су свеци страшнији онако накажени и да су могућнији, него ли што бијаху прије . . . »Они су се притајали, па чекају вриме, кад се нико не буде већ нада' освети, да ударе из небу'а на проклетнике!« сину му кроз памет и крв му запламти од бјеснила, те стисну шаку и зашкргута зубима... Сад гледа себе у фратарским мантијама на помамну коњу, са голом сабљом у руци; за њим се слегао вас кршћанлук, колико га је од мора до Козјака и Велебита, све, брате, по из ■ бор момци, коњици и пјешаци. Бакоњин коњ као и да не стаје на земљу, но као муња облијеће ту силну војску, а он на њему, држећи у лијевој руци крст, у десној ђорду, соколи љуте ратнике, па пред свима прегази неки дуг мост, про неке широке воде и стани се у неку пространу раваи. Ту сад најприје уреди војску, па под шатором очати свету мису, као што некада чињаху фра Иван Капиштран и Шурић дон Стинан, нрије него би на Турке јуришали. (Писме о тијем двама јунацима, како их је спивао фра Качић, слушао је Бакоња више иута од Лиса.) За тијем војвода Бакоња опет појаха Дора од мегдана, и крену пред својима да тражи дивове. Иду, иду преко пшриие, све тутњи пусто поље под њима. Кад бјеху одмакли подоста, сјети се војвода, да је и фра Срдарина међу војницима, иа га стаде тражити, а кад га нађе, ижљуби се с њим, и

с МЈеста га постави за главара лијевоме крилу, а брата Шкемба метну на крај деснога, а сам пред свима. Па онда сила шену зорније, те стаде поља виша јека; али након помањег размака, но пређе, угледаше високе планине и под њима страшне дивове, који бјеху развили бојна крила, да се једва могаху нрегледати. Тада малакса срчаност војницима, па и војводи. Он стаде и устави војску, па страшнијем гласом ишчати тропар светоме Франу најприје, на свој седморици манастирскијех светаца; што је даље чатио, то му је глас бивао јачи, па најпослије постаде као глас грома, те се и самоме војводи кожа јежила. (Свих седам тропара беше научио на памет већ прве године.) Кад сврши молитве, гледајући пут неба, обрну се к непријатељима, али тамо мјесто џинова... Буковичке гоље и раскалашени Котарани! . . . Тад се поврати срчаност војводи, те викнув: »јуриш на ркаћине!« погна коња у сав трк, а сви остали за њим . . . А ркаћи плећи даше, и бјелати сташе! . . . Боже мили, што се од од њих чини! . . . Кршћанлук их сјече, гази, куће им и цркве руши и спаљује, вјеша им калуђере за брадине!. . . Стаде цилик ркачке дјечурлије, стаде помагања женскијех глава, стаде граја и треска на све стране, — а Бакоња да се растоии од милине . . . Враћајући се са чесме, видје, гдје су се људи скунили пред мађупницом и гледају пут воза. Погледа и он, ал отуда иду четири лацманина на коњима и пред њима Дундак и Патак. Кад се лацмани нримакоше, сељаци и слуге поскидаше капе. Бакоњи узаври, јер је мрзио капутлије, без разлике вјере, као што их мрзе сви далматински тежаци. »Валај и' не би чека' гологлав, па да су четри иретура!« рече љутито Бакоња Балегану, с којим се срете. — Један јест претур! вели кувар. Вакоња смигну раменима па уђе, али, како стрица не затече у ћелији, истрча пред манастир. Господа бјеху већ одјахала. Млађи се начетали око њих. Бакоња прихвати једну кожњу торбицу, коју му пружио бјеше неки штрк ускогаћа, живолазан, оштре риђе брадице и доста млад и прикладан — колико се видило кроза сутон. —■ Ко је ова јарчина? запита Дупдака. — А ово је господин ликар, ја! одговори гласовито возар, пак надостави шапатом: чини ми се, да је ркаћина, а чини ми јоште,