Stražilovo

830

— Биж! — реко — потира! — Как1!а иотира? пита човик, а припаде се ка' женетина. — Не знам шта је, него је то војска, силна војска ! . . Зар не чујеш пушке ! ? . . . Биж! јадниче! погинућеш лудо, јер убијају кога год сриту . . . Ка' да је против нашега враља ника сила . . . Шта ли . . . али је зло, биж! биж! вичем ја све то боље и учем од муке; а он збиља повирова, гт и. он у све маове, а остави мазгу. Ја се онда пригнем под међу, докле он одмаче, пак пририжем ножем колан и свалим товар, пак узјашем на голу мазгу, пак: ајде-де! ајдац ! скрадинском цестом. По што одмако' два три пушкомета, видим зачармљену главу; причацем трчапте к мени и чу' да виче, и мета'је јарчина из мале пушке. А ја онда сврнем, иа мотај се око оградина, тамо амо, док му заметнем траг, и кад је бија на возу скрадинскоме, ја сам опда бија у Билицама, код једиога нознаника, коме сам приручија живо Допало нас је по петнајст талира на главу, нас два ... И вирујте, браћо, ове ми свете крви Исусове, пикоме још то нисам казива'јево двадесет година; али виђу, да сам међу пријатељима и да могу говорити ... А, јопет, то је давно било! Разумије се да га сви обасуше хвалама. Дупдак рече: — Е, не могу се начудити, госпе ми и госпина ми сина! . . Ја ти кажем јево у брк, да се пе могу начудити! . . Ја сам чуја сто пута рећи: Кушмељ, брат Наћварев, то је бештија! то је спрдња свега Чврљева! . . . Аиу сад види има ли му шерета друга! . . Ја ти то кажем у брк! . . Сви потврдише Дундакове ријечи. А кнез ће скромно, кезећи се: — За млого се тако вели, ја! А они, за које се вели, и јесу лукави. Тако је, богме! Ето за примјер Букар. Па засуше све о Букару, дивећи му, узносећи га, мимо људе. — А, опи су . . . они су одвојили, ркаћи! телиш буковички ркаћи! телиш они што су близу ЈЗелебита ! . . . Они су мештри, ја!... Мештри свакоме, а над њима нема мештра!... Кршћански лупеж-и, свн у буљук, нису ни врнчаница од опаичиие једноме вишту Буковичанину, болан! заврши Кушмељ, лијегајући. У зору отиде, прилично траповнјесан. А у манастиру оста чама, као што бјеше

и прије његова доласка. Једино Бакоња бијаше маличак ведрији. Десетак дана након тога измоли ЈГис, да га пусте кући, у ПргомеТ'. Исте вечери, кад он крену, Вртиреп пе дође па вечеру, него поручи, да га боли глава. Наћвар и Бакоња легоше доцкан, као обично. Стриц тек што закља, пробуди се, јер опази, да му се један часовник уставио, а на његово велико чудо утолио му се нотњик, и ако беШе пун ул>а и стијењ био у реду! Наћвару се прекиде дах од страха, пак се поисирави па кревету. За колико се он мигољио, устави се и други часовиик, пак одмах трећи, па и четврти. Наћвар рикну. Бакоња се прену и брзо отвори стричева врата и убаса у номрчину, али чу кораке, лаке кораке босијех ногу и нешто бијело прође мимо њ, и крачунић забруја, па опо изађе на тријем. Маломе су ноге клецале и срце било, да прсне, али онет имаде толико срчаности, да искочи пред ћелију, иак стаде беријакати. Допадоше сви фратри, осим Вртирепа, и сви ђаци. — Шта је? — Не знам пи сам шта је . . . Може бити да је велико зло! вели Бакоња дршћући. Уђоше с видјелом. Фра Брне дахће, држећи се за кул^у. Мало по мало освијести се и ослободи, нак исприча, шта је опазио. Тако исто и мали. Тетка се наједи и махну руком испред чела, тобож: е је гвардијан извиштао. Али и он претрну, кад му стриц и синовац показаше часовнике. Свакоме се коса накостријеши. —- Ја сам видија усгравицу, прича мали. али за што да јој се чују кораци? ... И вирујте да су кораци отишли и уставили се ирид камаром фра-Ловре. И још би се заклеја, да ми се чинило, да су његова врата шкринула прије него ћу заберијакати ! Пришапта он фраТетки. Стари се на то удари дланом по челу, па носла свијех да оиет легну, а он оста сам до дана са фра-Брном. На велико чудо ђацима Наћвар бјеше миран сутра дан, нити је Бакоња што даље говорио о чудном догађају. Али по тада Бакоња би добро обишао испод кревета и испод дивана, прије но што би стриц легао. IIа опет наста тишина, мртва типшна у манастиру.