Stražilovo

-13 78

КЊИЖЕБНИ ПРИКАЗИ. Српека краљевека акадеиија. Сиомемм X 1 . Једаи потомак Душановог Богдана. — Од Чед. Мијатовића ; 2. Бој на Косову покроници калуђера ерн-денискога. — Од Чед. Мијатовића; 3. Нрилози аа историју рашкс митронолије. ■ Од М. Т>. Милићевића; 4. Сведочапетво пећског учитеља Никодима. — Сжшштио .1». Стојановић; 5. Синђелија лечког и дубочког пона Марка од 4. Марта 1780. —, Саопштио Љ. Ковачевић ; 6. Берат Махмуда II. од 7. Новсмбра 1813. београдскоМ митронолиту Диоиисију. — СаОНП1ТИО Љ. Ковачевић; • 7. Сшфсдије попова Максима и Јова Варнице. — Саопнгтио ЈБ. Ковачевић; 8. Шабачка 1806. годнна. — Од II. Срећковића; 9. Онис турских облаети и у н.има хришћанских народа а нарочито народа срискога, састављен год. 1771. српским патријархом Ваеили.јсм Бркићем. — Приопштио И. Руварац; 10. Бигорски и шишевски иоменици. — Саопштио М. Веселиновић; 11. Захарија Орфслин, животописио-кн.ижевна црта. — Од Д. Руварца. — У Београду у држав. штампарији враљевиие Србије. 1891. етр. 91. — Садржина овог „Сноменика" служи на част срп. кр. академији и вредиим члановима њсним. Имена оних, чији еу прилози штампани у овом „Споменику" казују нам већ, Да је садржина н,С1 'ова одабрана. Сви прилози у овој кљизи биће од користи кљижсвности нашој, а оеобито историји. — На првом мссту је чланак Ч. Мијатовића о Петру Богдаповићу „нотомку (?) Душановог Богдана". Мијатовић је изнео овде све нгго се зна о животу Петра Богдаиовићгг; даље говори о зиаменитом делу . Богдановићеву: „наука о истинама хришћанске цркве", Писмо деспота Ђурђа, које је пиеао Јовану Хуњадију и одговор Хуњадијсв на то нисмо превео јс Мијатовић из додатка у Богдановићевом делу: „о иауци" и т. д., и штампао је оба нисма у овом свом члапку. Ми смо увсрсии да су оба ооа нисма фалиифпцираиа, и ако Мијатовић не тврди то позитивно. На другом мссту је иптсресантан чланак Ч. Мијатрвића о запису,' што га је ирибележио двореки историк краља Француског Карла VI о боју косовском, Много иптсресаитиих и драгоцсних података о овом анамеиитом боју налази се у белешцИ Калу]>ера сец-деииског. Иа трећем мест.у штампио је ,М. Т>. Милићевић десет синђелија рашких митрополита свештсницима у 'Кућанима, (то је еело „у једиом крају Старога Влаха".). Сииђелије еу иадаие 1748—1834. г. У овоч „Сно менику" иЗдао је и Л>. Ковачевић још иет синђслија (под бројем 5. и 7.) које еу изданс Ј 780 —1832. г. Па чствртом меету је сведочанетво псћског учитеља Никодима, у ком он иотврђује, да неки Теодор идс у Св. Гору, да та.мо буде испоспик, те моли оне, којима уз нут дође, да га лепо приме, и да му даду све, што ,је за нут нотрсбао. На шссток месту је бсрат Махмуда II. од 1813 г., којим оп потирђује Диописија за митрополита београдског. Папред је Ковачсвић изнер свс, што се зна о Диописнју пре него тито ,је постао митроиолит, и какр ее као,митрополит бринуо о народпом уетанку (1815. год ) Са'м берат јс врдо интерсеаптан: Султан потврђује Дионисија за митрополита ; затим одређујс круг рада љегова; иаређује, Да се власт не сме мешати у црквеие послове, и да увек митро-

политу иде на руку; признајс ■нраио исповедаља правоелавне вере ; за тим говори о ,,нриходима митрополитовим и т. д. На осмом месту ,је турска бурунтија, која освстљава догађаје у Шапцу 1806. г. На деветом месту је ннтересантан „опис турских облаети и у њима хршпћанских народа, а парочито иарода српскога" од Василија Бркића. Ово су одговори на нитања руског адмкраАа Орлова У уводу је написао И. Руварац неколико речи о Бркићу. У одговору свом Бркић описује готово свс области Балкапског полуострва, које су биле у оио време под Турцима. Он описује земље ; говори о земљишту*': дали је плодовито или не, и шта успева где; говори о становницима и о њиховом материјалном стању; описује градове; бележи климу; говори о управи, о способности1:тановника завојску и т. д. и т д. Опис овај написаи је врло-лепо, а пун је занимљивих података, због чега се врло лако чита. Па де.сетом месту су поменици: шпшевски и бигорски. Ово су додатци поменицима у Гласнику 42. и у „Споменику", III. На носледн.ем месту је врдо лсна расправа Димитрија Руварца о Захарији Орфслину. О Захарији Орфелииу је врло мало писано. Руварац је марљиво покупио еве што је о њему написано. Тиме .јс нопунио пелику празпину у историји наше књижевности. Хвала му за то I У додатку је штампао Гуварац нсколико драгоцених нодатака за живот Захарије ОрФелина (неколико писама и т. д.) После наведеног садржаја држимо да није нужно најискрепиЈе препоручити овај „Спомевик" сваком пријатељу. српске књиге. 0. Узајамиост јужнијех еловеиа. Паиисао Мплшвој СрбџпиН. (Прештампано и.з „Србобраиа 4 ). Загреб 1891. мала 8-мина стр. 151. И ова књижица је један зн»к наШега доба, у којем се с једне страно проповеда на сва уета „братство, слога, слобода", а с друге опет свако себи дере а све за „милу народност". Да се одношаји јужнословснских племсна не раЗвијају правилно, може се судити и по оној грчевитоети, којом свака страна пристуиа рсшавап.у оваких нитања. Даје се велика вредиост и случају и ситнинама. У жестииИ борбе многа страна се н пребаци и претера. Пе сумњамо у родоЉубиву намсру овс кљижице, само не можсмо стојати дОбри за јачину свакога навода а поди тичарима од заната остављамо да пресуде историскс податке п политичке пазоре у ц.ој На својем примсру зна«о, да се па крају крајева и најагешћи шОвинизам скрши о иросвсту и постојану вол.у. Пије ли то кажипут, ко.ји пас увсрава,, да су иросвета и воља за одржањем јачс оружјс него сви историскн и филолошки наводи,јср исте тс и противпици употребе, али докаиујуПн п.пма својемраво. Т. О. Срнска крпл.свска акадсмија,. Глас XXX. Трг КрсковО и жупе брсковска н љубовиђска од ./>. КттчевиКџ. Београд,штамнано у штам. крал.евине СрбиЈе. 1891. етр. 16;— 0 Брскову, важном трговачкбм граду и жупп, у старој срнг ској држави, расправљали су позпати историци иаши Ст. Новаковић и Чед. Мијатовић, Мијатонић је мислио, да је Брсково било „на зетскпм путу, који је водио из Приморја ка Пс.ћи, и то ногде у старој Дукл.и или близу ње." Новаковић је доказивао, да је Брсково у Пдаву 11>егово ми-