Stražilovo

Чз 66

даше у пећ, у којој ее пламен у пеједпаким скоковима час дизапге час спупиаше. Ни Марија пе нар.ушаваше мртву тиЈнппу у соби. И сама беше замишљена и ио очима јој се позиаваше, да је тек мало час престала плакати. Дуго су тако седели а пи речце пису проговорили. Од кад се узеше, пикад се ои не осећаше угодно крај н,е. све га нешто одбијаше од ње и само смрт детиња, заједнпчки им бол, беше га кадра н оволико задржати с н.оме сама. У п,ихову попашап,у, парочнто у љегову према п.ојзи, бете нешто и сувише одмерено, сувипге туђинско' за мужа и жену. ЈБих двоје нису канда умели да схвате једно друго и иатпли су обоје са тог неспоразумл.ења. Но п,ој се патп.а и душевни немир пије опажао с поља тако као н,ему. Или је била у том снажнија од Јг .ега, да и п]>ед п,им и пред светом скрије, како јој је у души, или је збил.а шгјс пи мало бупила мужевл,а хладноћа. На једаред ће се оиа чисто из иебуха дићи на ће брзим кораком до1 .1г до п,ега. Ноглед јој је био пола иамрштеп нола нежан. 111>и1>е са свим н.ему. сиусти се на дивап и паслони главу на н.егово раме. Обузме је лахка дрхтавица. Усне јој се стану кретати но никако реч са п,их да сађе. 11)С.му би чудно све то. — Марија, шта је теби? — Иво, добри мој Иво, јели да ти све знаш? Све, је ли? изусти она, да се једва чуло. Он чисто срдито откреие главу од п,е. — Ја, душе ми, ие знам, Шта ти то хоћеш. Марија нежио па ииак с-илом привуче лице п.егово нј)ед своје па му нетренимице стаие гледати у очи. — Иво, само си ме ти у стап,у утешити Ту је прекине грчевИт нлач. Њему се даде на жао па ћејојнежно као иикад до сада: — Ама, дупго, слободно ми рени. Изнеиађена, ио и иоутешела. охрабрена том п,еговом иежношћу паставиће оца: — Само ти, ако ме буденг .т,убио, ;тко ми будеш опростио.

Иван је нрнгрлп уза се. Не :ша1јаше ии сам како пи за што, али му се тога маха учини, да оиа мора много, мпого да нати и да је једиио његова дужпост, да јој цатње одлакпта оданошћу својом, својом љубављу. Осећаше то па ипак ие могаше да је притисие уза се свом снагом праве, иепомућене, жарке љубави. Рпго да му са дна дуиге шапташе неки глас, као да га оиомињаше, да ие верује ни погледу н,епу, у којем бепге исписана сва зебња за чисту срећу иородичпу, ни гласу јој, који као да хтеде мехкоћом својом да разгопн и најмању сумтт.у у истинитост свега, што изрицаше. Опа тога не оиажаше. Њу осоколи већ п она мрвица његове нежности. Иривије се уза њ као бојажл.иво лане уза мајку своју а дрхтавица је иа мах мине. — Слушај ме, Иване! шапташе ттагло, чисТо усплахирено. Та ја љубим само тебе, једино тебе. Не бој се више! Дигие опет главу иа је с иова спусти иа његово раме. — Занамти, што ћу ти рећи! иастави за тим иСнрекидаио. Ево ти обричем. да ћу се одрећи свега. Разуми ме: свега. Кад нам Вог узе Милана, живећу сад само за тебе и за нашег Милоја. Ох, ти ие зпаш, како ја патим, тпта мепе тигати. Поље да ме иема, но што ме кида страитна иомисао, да је смрт првеичета иатиег, лепога иашег Милатта, казна, заслужена казиа за мепе. Али гата зпам? Трнићу ја и иодносићу све те муке — шта ми је до мене? али ти, ти треба да будеш срећан, ако ико, ти то заслужујеш. На трудићу се свом дугаом, колико је до мене стало, да те усрећим. Бићу ти искрена и вериа жена н јединчету сад пашем тграва мати. Ни па гата друго па свету пб ћу миелити до ли па вас двоје.. Вас двоје ћете ми од сад бити живот, срећа, све. А за ово до сад опрости ми. Смилуј се, тако ти ереће, тако ти здравља патиега детета, тако ти успометге анћелчетп. за којим обоје кукамо, смилуј се на ми опрости! Њега те речи нуепс цотрееоше. Доће му то тако б ]>:{<), тако из пеиада, да се пе знаде ирибрати. И иротив воље своје, чисто но иагону, узме оберучке главу њену, нагло