Stražilovo

43 <!7 ез-

јој приљуби образ уза свој, опет јој дигне главу, загледајој се пуп искрене оданости, пун вреле милоште у унлакане очи на. је по п.има стане л>убити. П]).острујио га свега особит осећај милине и задопол.ства, за ' који дотде није зпао. Па иао да му се ерпе ослободи син.а терета, као да се од врелнх зрака са н.епих очију растони на срцу н.егову лед равиодушностн и немара, као да све у н.ему и око н.ега стаде певатн и клицати, етворн му се као л.убавнику, кад н])ви пут грли своје злато на не зна да нађе речи, којима ће описати блажеиство своје, рајску мплоту, која га обуз^ела. Та он сад за пуних пет година први пут грли 1г љуби своју љубу овако страсно, овако врело, нрви нут му се опа подаје овако' са детип.ским: новереп.ем, први пут га гледа овако од све душе подапо, молећиво, као да нроси у н. милости за свој живот. — Та м<»VI;е ли то бити, Марија? кликпс па једаред па јој опет вредим пољуп-

цима обаспе оба образа и: очи. ГГа .ти, лудице моја, још тражиш, да ја теби праштам, Шта, ако Вцга зиаш? Та ти мени вал.а да прашташ. Ја до сад бејах безуман, махпит, игга ли, те се не нот])удих, да ти прозрем у душу, да видим, шта ми вредиш на да иастапем, да те заслужим. г Ги тако ледм, тако добра, а ја Она се нагло тргне па пежио притисне своју руку на н.егова уста. •— Г>ог с тобом, Мво! прошаине срамежл.иво, па онда се кроз нлач иасмешн и пре гом му попрети. Неваљалче једап! Зар сад под стару главу да ми се и удварашV Доста сам ја н онако . сујетна знаш, доб])и мој патииче, да иам та сујета и не даде, да ее једно другом приближимо. Али сад, сад је све прошло. Ево си ми све опроСтио па сад... Гласан плач детии, из друге собе прекиде је у речи. Као рибица извије се из п.егова загрл.аја па одлетп у другу еобу.

(Паставиће се).

ВЈЕРИНА ЉУБАВ.

ромаи И. А. Гончарова п<> француспој 111'еради Е вжена Г оти прввЕО Миливој Мансимовић. НРВИ ДЕО.

V. оседевпга неко време тако са склопљешш очима, Марк пх ва једаред отвори п окрену се Рајском. 1)И сте сигурно доиели добрих цигара ш Петрограда; дајте ми једну! рече бе: ; ! иколишења. 1'ајски му пружп свој портсичар. Леоитнје, ти нас писи ни прмказао једпо другом, иамери 1'ајски Козлову. — А што да вас ириказујцм? Обојица сте Д0ЈПЛИ једннм нутем п знате ко сте! одговори му Козлов. Од куд тп да се забуниш и рекиеш једчред и паметну реч, а овамо си неки научељак! рсче Марк. — То је онај... Марк... што... Ја сам тн • ппсао : зар се не сећаш... поче Козлов.

Чекај! Ја ћу се сам нриказати! речс Марк, с.кочи са столице и узевши церемоиијалну нозу, поклони се иронично иред Рајским. — Част ми јо приказати сс': Марк Волохов, негдашп.п чипОвник, сад под надзором иолиције, и нротнв своје воље грађаннн овога града. За тим оДгризе врх од цигаре,. занали је п опст. сс сапп у клунче па паслоп.а.чу. — Чим се занимате вп овде? занпта Рајскн. — Чини ми се, истим опим, чи.м п Ни. — Зар п ви л.убпте вештине: јесте ли можда уметникV — А зар сте ви... уметник? — Како А& пије! умс.ша сс Леоптије: - ја сам ти в^Тчшорио: слпкар, музичар... Сад пише ромар-'' мђ.дај само, братац, да и тебе ие метне упу~~ -^''УИта је с ромаиом, јеси ли веК далеко?

оор^

,'еш ша

к Рајеком.