Stražilovo

—кЗ (> 8 05-

Рајски му махпу руком, да ћути. — Јсстс, ја сам уметник, одговараше Марк на питаље Рајскога. Само у другом жанру. Ја мислим, да вам јс ваша бабушка" већ говорџџао мојим делима! . — Она не !.(■ ни да чује ла вас! — Ето вид'те, а ја једва ако сам јој , стотипу јабука до сад откинуо лрско илота. — Јабуке су моје: ја вам дозвољавам, да колико хоћете... — Хдала лепо: ие треба; нривикао сам се , већ да све у животу без допунггеша чиним, тако ћу и јабуке брати без гштања: слађе је тако! — Ја сам једва чскао, да се. с вама састанем: врло много, су ми причали 'о вама... рсче Рајски. — А шта су вам причали? — Врло мало лепа... •— Ио свој прилици су вам рекли, да сам разбојник, чудовиштс, страх ове околиие! Скоро... * — Па шта васје онда вукло, да ме видите носле таких гласора о мепи? Ви треба да нристапете у општи хор: ја сам кидао ваше кп.иге! Ево, он вам је спгурно вс 1» говорио... — Да, да: ето сад је он ту: мени је мпло, што је оп први иочео о том говорити! умеша се, Леонтиј'е. Тако смо одмах» требали о теби говорити... — Радите <•• кљигама, што хоћете, ја вам доиуштам! рсче Рајски. -— Онет он! Ко тражи наше, доиуштсмке? Сад их банг не ћу узимати ни кидати их. Леонтијс, сад можеш мирно. сна1!атн. — У ствари јс ипак врло доб"ар дечко ј рече Леантије за Марка: кад сс мало разболиш, двори тс као дадиља, трчИ у апотеку но лекове... И шта ти он све не зна ? Све! Само што ништа не ради и, мира пе да пиком: живи враг... — Немој много да бенеташ, Козловс! пре. кпде гц Марк. — У осталом, не грде вас. сви, унаде у реч Рајски: -— Ватутин товори, или ее барем труди да говори лено о вама. — Ваиста! Тај шећерни маркиз! Чини ми се, да сам му оставио неколико лених сиомсна: више пута сам га ноћу будио, отварао сам" му прозоре од спаваће собе. Он јс, знате г увек' не'што слаб, а од како је дошао ов^. гл ^Ке т ч в ећ четрдесет година, нико није зана; Г ј )а ]5ио, л ;а Д год био болестан. Новце, што с ,Ј ати се од

н.сга, не"]1у му дати иатраг. НГта ће му! А хнали мс! -— Аха, сад видим, какав стс ви уметник ! нргЛгети весело РајскИ. — А какав стс ви? Дед иричајте сад мало ви! захтеваше Ма|)к. — Ја сам... "ето венгтак... доста слаб: волим лепоту.. клањам јој се, волим уметност, цртам, свирам... Сад сам намерио да инпгем новеће дсло — роман.. . — А за цгто сте догггли овамо? — . 1 Ге* ;шам ни сам, рече Рајски: — меиије са свим свс једно, ма куд отингао... Дошло нисмо од бабугнксу. звала ме да дођем, а ја ето дошао. Марк се замислио п није обраћао випге иажње на Рајског, а Рајски се оггст загледао у њега; изучавао му је израз лица, ггратио нокрете, трудећи се да помогне Фаитазији, којаје, но навицгг, скидала нортрет за портретом са те нове личиости. „Хвала Вогу!" размишљапге: — „чингг мгг' се, да нисам само ја тако беепослен и неодлучап човек, који се ни код чега не зауставл>а. Ево нешто сличгго: скита се, не ће да се номири са судбом, гге ради нппгта (ја бар цртам и хоћу да. ггишсм роман), видгг му се на лицу да ни с чим ингг с ким ггије задовољаи... ЈНта је ои? Да лн, јс исто тако жртва дисхармонијс, као н ја? Вечито у борби мфу два огња? С једгге страие замамљиВа <г>аптазија све идеализује: људе, нрироду, цео живот, све иојаве, а с друге хладнаанализа разрушава све — и пе да човеку, да се заборави, да живгг: отуда вечно ггезадовољство... Је ли он то, или друго нгго?.." Видећи Марка, где дрема, и Леоитија, ком се већ крнггле очи од умора, рече: — Време је већ, да се иде кућгг. — С Вогом, Леоитије? — Куда да деггем овога? запита Козлов, показујући Марка. — Остави га ту. — Да, остави козу у купусу! А књиге ? Како би бггло, да га заједпо са етолицом пренесемо оггамо у мрачну собицу па да га изакл.учамо? рече Козлов. — Да, ал тек онда би било триста чудај Кад би се пробудио ноћу, био би у стању да крбв скине с куће! Марк се насмеја, чувши ггоследње речи, и брзо скочгг гга ноге. — И ја идем с вама, рече Рајеком и за тренут скочн кроз нрозор, алије ггрво угасио свећу код Леонтпја, рекавшн му: Ти треба сад да сгга