Stražilovo

-43 110 ез-

срисквм знак старословеиско %, то онда н без икаквога доказивања мора об^дљ иматн облике но сва трн дијалекта само зато, .што има 7; у речи об^ћдгБ. Кад би у староеловенском гласнло место обђдг об\лдг, онда би у српском морало гласити објед у евима дијалектима, као што би хтео писац иримедбе, Али у старословспеком постала је та реч од об-%дк, .то онда у срнском језику без сваке сумњб мора гласити по дијалектнма објед, обед, обид, ма да у Вукову речнику има оамо објед. 2.) Ја Ку нод иатппсом „Бранич срнскога језика" говорити и о другим стварима, које баш сасвим не спадају овамо, алп стоје у сродству са „Браничем српскога језика".. Тако н. пр. у државпом издаљу српских народних песама од Вука Караџнћа стоји на крају ки.иге ово: „Пије бележеио него је оставл.ено да се овде напбмене да су с.ви паслови и напомене несама 16 ппсани но југозападном јужном говору (ђевојка, ђевер и т. д. и без х (о1>с, вале, грије)." Дакле ђевојкн, ђевер но југозанадиом говору? Л ја бих рскао да је то по јужном говору, као што кажс Вук, ијги но „ерцеговачком", као што каже Вудмани, а по југозападиом је говору, као што каже !>ук, дјевојка, дјевер. Л тамо се вели по „југозанадиом јужном" говору !! Пск се» само говори. ЈЈоже мој! да је Хрватима српских Вукових народннх песама да издају, каквих би ту било дишшх иредговора п поговора. А ми се пгалимо, кад их издајемо. Ми ћемо можда другом приликом о овом нздању коју рећи. 3.) У 7. н 8. броју „Просветнога гласника" штамнане су „Лекције" за другн разред. Те лекцнје удешене су но новом плану, али ништа друго нису него проста преживања сиптаксе Стојана Иоваковића. .Знамеиито је, да се Иисан, тих лекција угледа на класичне Филологе, што се тиче техничких израза, умеето да се класични Филолози угледају иа њега. Цисац тих лскција Карловци.

тако је грабљив да захвати из Туромаиове грамат-пке латинске ма којн израз, не гледајући, из којега је изДања ои то захватио. Тако је из етарога издања Туроманове лат. граматнке захватпо овај израз: „ Особне именице су имена појединнх лица, животиња, земал.а, мсста, брегова, река и т. д." 11>ему су особне именице : Шарац^ Јабучило, Веоград, Ниш, Мишар, Морава. Он не зиа да је Туроман, наш највећи класнчнп филолог, заборавио па старо пздање своје граматике и да поггнин ргоргЈа назива властитим иМенима у новом издању. Оеобпе именице значило би пре РегвопчГ^ића^апГЈуа и онда ваЉда не ће битн Магарчево брдо и Поиокатепетл особие именице ! Туроман је показао да штудпра Даппчића и да му је Даничић боље нознат него опоме, који се спремао баш за. српски језик, и који се силом баца.ка, али забадава, кад из сваког реда његова вири голотиња. Кад Даничић потјпа ргоргЈа назива властитим именима, опда вал.да треба то да зна пре српски филолог од класичнога фнлолога. Алн шта видимо ми овде? Ми видимо још да српски фплолог набирчи но старом издан,у латшгске граматике и шта папабирчц? Зелен греш као лед. Тако се исто чудимо, даје „именице вештаетвеие" потјпа гпшепаНа заграбио из латинске граматике на ћути. „Кад старославенско вешп гласи чешкп ^ео, а горњолужичкц и доњолужички V ј «■ с, онда ваљда не ће битн веттаствен с.рискога обличја. Ја ћу се на лскцнје из српскога језИка повратити други иут, што се тиче еаме ствари, и ноказаћу да су проета прелшван.а сиптаксе Стојана Новаковића. 4.) У истнм лекцијама долази на ето места облик „ добиј"ју Немам „Наставппка", алИ ее сећам да је у њему ова ствар расправљаиа. Чудим се, да наука у „Наетавнику" ппје се прпцеппла на разум писца „Лекција пз српекога језпка". Јован Живанови!>.

ХЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ. Срнска Краљемж.ч Академија. Оаоме.ник XIV. Иричање Нетра ЈокиЈ.а о догађајпма и л.удима из нрвог српског устанка (1804—1813.) Зашдсао М. Ћ. Милићевић. У Веограду у државној штампарији краљевине Србије Г891. 4. етр. VIII. и 56. —• Ирошле •— 1891. — године навршпао с» пуних четрдееет година, како г. М. Т>. Милићевић

ишне н богати српеку књижевност, јер је сваки његов, па н најлаљи, рад добит за срнеку књижевноет. Осим тога, година 1891.. спада међу најнлодније године овога најилоднијега ернскога пиеда. У нрошлој години пружио нам је г. Милићевић три књигс, које су врло лажне својом садржином. У првој, у подужем низу прич*, приказује нам кнеза Милоша и као владара и као човека. У другој —