Stražilovo

43 131 &-

гардиста једаи .а за п .им се указаше, блатом унрскаиа, каруца, у којима беху уирегнута четири кон .а. — Краљ! — узвикну г. 13. Наша кола стадоше. Ми устадосмо да видимо. У каруцама је седео министар Гарашанин и опттрим иогледима стрељао у наша кола. На н.егову колену снаваше иеко, покривен оФИцирским птин.елом, исиод кога изВириваите црвена ностава. То је био краљ Милан. Чудновата језа подузме ме, гледајући у мрачном, илаттинском клаицу, без икакове иратње, владара једне државе. — Погледајте! шапнух сапутпицима. Читано краљевство сиава па колену Гарашанинову! У томе и каруце пројурише мимо иас, пут Ниша. Ми иоздрависмо иролазнике и пастависмо дал.е. Тек па иеколиКо минута доцније, заустави иас гарда краљева. Била је умориа, кал.ава и неисиавана. Њихови кон.и још су касали, али са великим папором. О .Фипир гарде, напт добар позианик, Ц. К. Б., запита: „где је краљ?" Рекосмо му да је, пре неколико минута, прошао. — Па шта ће у Ниш ? — запитасмо га. — Бега! — рече Ц. — Шта — а? — Бега! Не казујте сељацима. Бугари су нас нотукли. — А врховиа команда? Где је она? — Не знам! Но свој нрилици и опа ће за нама. То су први поуздаии гласови, који ттас, као громом поразише. Морали смо иапред, да ттађемо врховну команду. Али куда? Овда онда већ се виде и коморџије, како у касу са својим колима у Ниш јуре, а нико пам не зиаде рећи, где су Бугари. Мрак је ночео у велико да обузима врхове и онако мрачних гора, кад се, из Моралије, кретосмо. Кола за колима, иуна рањеника, довлачена су овамо. На сред улице гореле су велике ватре, обасјавајући око себе гомилице рањеника, од којих неки лежаху а неки сеђаху на разастртој слами, око ватара. Слабији јаукаху и је-

чаху тако, да сам желео, што скорије, да се удалим из овога места бола и јада. Планински ланци све су се више размпцалп нред нама, а простране Ак-Паланачке долине као да у ншрииу све већма расту; али мало ио мало и ноћ наста тако густа, да смо морали но чешће слазити с кола и пред кон.има палити жигице, тражећи друм, са кога смо неколико тгута залутали. У овакој тами могли смо се лако сурвати у какову дубодолину или јаругу, којих су плапински иредели ирепуни. Једва једном ночеше и звезде ио где где пробијати. С почетка као кроз вео а за тим све јасније обасјаваху бледом светлоптћу таму и сенку разорепог једног градића, који се пред нама указа. То је била Ак-Паланка. На пола сахата ттред самом варошицом угледасмо рањена војника, како лагано, ногу пред ногу мИче, подуиирући се коњаиичком сабљом. •— Ако Бог да, војниче? — У Моралију, на завијалиште. — Ти си рањеи. — У бутину, господитте. Хаљина му је била крвава. У Ак-Палаици привили му рану, па како није опасна, послали га пешице у Моралију. Он нам је први казао, да јеПирот пао, и да се води чарка у околини Пирота. Ноћас ће — вели — Бугари и на АкПаланку, а нема више војске да им иа пут стане. * * * Било је око десет сахата, кад наше раге, прљаве и заморене, укасаше нептто живл.е у улице Ак-Паланачке. На улазу сиђосмо с кола, јер се иије могло проћи колима мећу силесијом коморџијских и бегуначких кола, која су загушила уске улице. Гомиле избеглога народа, са својим пртљазима, мувало се и гурало тамо амо. Људи, жеие, деца, све се то измешало, као на каквом великом вашару, све то ври хаотичним жагором и виком; само што на овом вашару, место веселог жагора и раздраганих несама, гледаш мрачна лица, слушаш испрекидана јецања, загушене клетве и уздахе. Где је било чистине, тамо су го-