Stražilovo

-43 146 к-

IV. ^ едак је то човек, који нема бар по неколико назови-пријатеља, што ме могу никако да прегоре, да „иријатељу" п>ихову остане што тајна, било што се где за п. каже, било нгго се „важно", но свакако непријатно но њега деси а он не зна. Огрешили би се о „иријател.ску оданост" ти „пријатељи", кад би човека оставили у незнању, које му толико и толико пута уштеди узрујаност и душевпи му мир пе пореметп. Таква је „искрена пријатеља" имао Иван у Стевану Добрићу, капетану у миру. Добрић је са Ивановим оцем друговао, годинама те се чисто сматрао позваним и обвезаним, да после смрти Ивапова оца буде Ивапу „други отац". Никада није каиетап Добрић Иваиа пи у чемувредио, ни у иајмањој му се стварп ии

ПЕСМА ЛАЗАНСКОГА. Приповеда П. Жељски. (Наставак). — То

је пикад замерио, па

ипак се Иван, некако

но нагону, клонио тога човека, где год је могао. У томе је но кад кад тако далеко терао, да је капетану морало упасти у очи, но капетан се у таквим приликама учинио невешт па кад је други пут дошао I Гвану у кућу или се с њим где састао, био је оиет сушта љубазност. Тако је било и данас. Иван тек дошао из свога звања, пије се право у соби још ни разузурио, а иа вратих неко закуца. Невољан већ с тога, што детета није затекао код куће те га дете није, као обичио, кад је лепо време, пред кућом дочекало и у еусрет му дотрчало, мало оштрије викне: Слободно! — Од кад вас већ вребам Који час па само састапемо,

ми се даде нрилика! изјада

да се за па никако да се капетан у облигатном војнинком Фортисиму, ие ттазвавшп добро ни Бога. — А имао бихбаш — Па мене је бар лако наћи! наемеши се Иванусиљено. —Код мене вам је: како данас тако сутра. У звање па кући, иосле ручка у читаоницу, у звање па онет кући!

је све тако, али _)а при свем том писам могао да увардам нраву згоду, да се поразговоримо међу' четир ока. Иваи сав иретрне. Те су га канетаиове речи подсетиле па иешто, што је од њега чуо био још нре ме.сец дана, што никако није могао да верује а што га је ипак иотресло до дна душе. — ПГта ли ће то бити? упита тобо;ке немарно а овамо му глас остао без обичпога свога звука. — Изволите сести. До вечере има још довољно каде, а Марија и оиако није код куће. —- Знам! климнуће капетан главом пекако значајно. — Шта зиате? пе могаде се Иван свладати, него се чисто осече на досаднога старца. — Да милостива није код куће. Срео сам је нре једно но сахата. Ишла је с дететом и — Е? Пре по сахата? А где сте .је то могли срести? — На свакидашњој својој шетњи. Овај час се враћам с калварије, а милостива се лагано онамо унутила с дететом и са Ту и опет у.чуче. — С киме? једва прекиде Иван тишину. Сва му крв нојурила у лице а песпицс се и нехотице стисле. — Знате ви већ ! доврши каиетан мирно. — Ја вас молим, госнодине капетане, што имате да ми кажете, кажите брзо и отвореио. На што толико околишити? Опет сте је видели с

њиме. 1 Га лено! Само ми

је чудно, шта

ви

У

том налазите тако

страшио, ако моју жеиу у шетњи ко прати, ако се опа с киме забавља. Кад то бива са мојим знањем, са знањем законитога њена мужа, шта ту онда може имати ко други да замери? Извините, госиодине канетане, али ја то ваше иреревносно иитересовање за моје иородичне прилике одиста не појмим. Ех, ех! учини каиетан и завали главу иа дивап. Бадава ви #у мене терате у ред а себе силом варате. Не преваристе ви ни меие ии себе! Него послушајте ви