Stražilovo

43 147 к--

непе, што ћу вам рећи. Можемо на тенаии ствар иретрести, јер милостива се бар јонг аа читав сахат не ће вратити, а то је управо доста, да ствар разбистримо. -— Ја морам и опет опазити, да не увиђам потребе и каквом, што ви велите, разбистривању. Све ја у нанред знам, што хоћете да ми кажете. Излишан је дакле сваки даљи разгово]) о томе. Него ако вас могу послужити чашицом две добре салаксије —? Дигне се и пође до ормана, на којем је била боца са неколико чаша. — Хвала! Нисам за пиће! одбије канетан одлучно. Не желим вас дуже задржавати. И будите уверени, да је ово ноеледњи нут, да играм улогу ментора у вашој породици. Велите, да све знате, евакако дакле и одобравате, а ту онда трећи иема ии каква посла. Није ли тако? — И ја тако миелим! иотврди Иван опоро и испрати капетана до капије. Није прошло ни четврт сахата а ево ти Марије с дететом. Малиша утрчи у собу швићкајући малим бичем и још с врата иовиче: Тата, тата, да видиш, шта

има

е!

— Шта, сине мој ? — Бич. — Е иа лено! Сад ће ти још тата куиити коње и кола па ћеш се лено возити. — Али није ми мама купила бич. — Него ко ? — Чика Новић. Питај само маму. — Већ пе зиам, шта да радим с тим човеком, умеша се сад Марија, свлачећи рукавице. Толико тропш на то дете. Бадава му говорИм. У соби је већ био сумрачак. Иван није гти оназио, да му Марија нружа руку. Ди-

гао је дете па ће да га однесе у транезарију, да за рана још вечера. — А где сте тако дуго, Марнја? Знаш, да дете ноћу пемирно сиава, кад касно вечера. Рекао је то више оиако у поласку, и сувише забавл>ен с дететом, а да би речима својим давао Бог зна какве важиости. Но Марију су те речи чисто електрисале. Угризе се за усну на ће тек јетко: — Што ти је педантерија ! Све да је на минут! Јо, мој брајко, морам се ваљда и ја мало ироћи. А како је, кад се ти закасииш? Код тебе је то канда чешће, пего код мене. Иван или је одиста нречуо илије само хтео да пречује њен прекор, није се ни осврнуо, него је с дететом отишао правце у трапезарију. Ту је зазвонио млађима и заискао вечерицу за дете. Већ се и заборавило на ту детињу вечеру и већ се дете једаред и искало да легне, кад је Марија у иедоруху ушла у трапезарију и зазвонила, да се и њима донесе вечера. Тога је вечера Милоје и без маме и без тате морао-лећи. Било је мало кискања најнре па онда и озбиљпа нлача и Иван већ био готов да мане вечеру, али га Марија, мало и преко обичаја оштро, задржи. корећи га: Што га толико мазипг? Нек се једаред научи и тако! Да му човек ваљада вечито буде роб! Те каприсе му-за времена ваља истерати из главе. Дете, како је било уморно и поспано, одиста је на брзо и заспало а Ивап и Марија су још остали за столом, но цело вече нису нроговорили ни речи. Он се задубио у своје иовиие а она у Хајзову једну иовелу, коју сад чита за цело већ по десети иут. (Наотавиће ое).

ВЈЕРИНА ЉУБАВ. роман И. А. Гончарова по француокој преради Евжена Готи нрквЕО Миливој Максимовик. ПРВИ ДЕО.

• Х " ратјана Марковна баш хтеде одговорити, кад .® ; упаде као олуја Викентијев унутра и метну на сто књигу, ради које је био отишао.

— Једва један пут — дајте ми ручицу, Марта Ваеиљевна, рече јој, еедајући и бришући зној са чела. Хтеде је ухватити за руку ; али је она нагло