Stražilovo

-чз 165 ЕЗ-

1.у иослати за двадеест и четири еата у сред Сибирије! Тичков је све грцао од-узбуђсља; није знао вс,]| ни шта говори у свом бесиллу. — Ко му је рекао ? дерао сс он, ко? Хо1.у да зиам! Говори! — Јеси ли већ готов са евојим брбљан>ем, Ииле Аидрејићу? иовиче Бсрешкова, устајући са седишта. Гле како си поцрвепио као рак! Инташ, ко му је казао ту тајну, коју цео свет зна? Па добро, ја сам му рекла! М ја остајем при то.м, што сам рскла! — 1 Татјапа Марковиа, — заурла Тичков, како.... — Зар је ниси иокрао! То јс истииа; ти рсжинг на цсо свет, нападао си на слабу жену у туђој ку1)П, док тс домаћиМ ннје зауставио. Ти се нс понашаш ни мало каваљерски! — Вар се и ви усуђујсте, да ми тако говорите! беснно је Тичков. Рајски скочи па њсга, али му Татјаиа махну руком н погледа га тако заножушући, да се чнсто скамснио. Она се нагло усправи, 'скидс капу п збаци свој шал на стадс пред старца. Рајски је гледаше с удивљењем. Г.ешс се са свим нреобразила, а н.ен унук осећаше да је слаб и мален спрам тс величанствене појаве. — Ко си ти? нрихвати она, мали јадии иисарчпћ, којнси подлошћу својбм до нечег дошао; и ти се усуђујејн даустанеш иротив једнежене, н то жене од старог племства! Ја ћу да ти очитам лекцију, да се сећаш целог живота! Зар си већ заборавио, како си још као младић доносио списе к мом оцу да потписује, па се ниси усуђивао пи да седнеш преда мном; зар си заборавио да сам ти тада више пута ноклањала иоваца! Да си барем п носле остао поштен, нс би ти нико пинЈта пребацивао, ал ти си крао државу, мој уиук је право рекао, свет је имао призрења с тобом, иа те је трпио, а ти си требао ћутати и кајати се под своје старе даие са свбг грешног живота; да, ал тн се пе поправл.аш, напео си се од силне надутости, а надутост је, видиш, врдо велика мана, због ње се много што шта заборави. Окај се своје смушеиости, устаии н поклони се! Пред тобом стоји Татјана Марковна Бсрешкова! А поред мене је мој унук Борис Павловп]. Рајскн! Да га писам задржала,, он би те избацио на иоље, алн ја нс хтедох да каља руке, и лакеји су за тебе доста

добри! Еј! слуге! повика, усправив се и севајући очима. Тичков преврташе својим глуиавим очима. — Писаћу у Петроград... цела варош је у онасности! мрмљаше, излазећи журно ногурен, пе усуђујући се да погледа Татјани у очи. Он беше већ отишао, а Татјана стојашејош увек поносито усправљена, очи јој беху још светле од гиева, а неирсстаноје памештала свој шал рукама, које дрхтаху од узбуђења. Рајски дође мало к себи из свог изненађења и тихо јој се приближи. Он није видео у њој више своју бабушку, него жену, коју није до сад познавао. — Погрешили сте, што сте тражили од тог човека поштовања, које вам дугује, рече јој; та цепаница није ни разумела, колико сте ви достојни. То поштовање примите од мене, не као мајка од унука, иего као што прима жеиа од човуека. Ја се дивим Татјани Марковној, најсавршенијој жени, и клањам се пред њеним женским достојанством! 1 Приближи се њој, пољуби јој руку. — Ја иримам израз твога поштовања, Борисс Павловићу, као велику част, — оеећам да га заелужујем А ја ти за твоје мушко и часно понашање ево дајем пољубац, али пе као бабушка, него као жена!... Пол.уби га у образ. У истн тренутак пољуби га неко у други образ. — Ово .је иољубац од друге жене! рсче уједно са свим тихо Вјера, и одмах је нестаде. — Ах! викну страсно Рајски, иружајући руку за њом. — Ми се нисмо договориле, на смо те ипак обадве разумеле, рече Берешкова. Ми се ретко сви скупа разговарамо, али ипак једнако мислимо. — Бабушка, ви сте изванредна жена! иовика он у одушевљењу. — А ти, ти с.и чудовиште, али добро чудовшнте! рече, милујући га но рамену. Иди, потражи губернатора и иснричај му све како је бидо, да не би онај начинио каквих еплетака. Ја ћу отићи у посету госпођи Крицкој, да јој се извппим Пол.убац, који је Рајски добио од своје лепе кузине, није учинио никакав обрт у њиховим међусобпим одношајима, и ако се Рајски много томе падао. Увидевши на послетку, да би уза лудан посао био трудити се да задобије њсну