Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

©М§«1. ! 9КЈШ

БРОЈ 13.

У НОВОМ САДУ, 29. МАРТА 1892.

ГОД. У.

•^"5 ПЕСНИШТВО. ЧлУ""и\}К}и"'" 1 '"и}^ 1 Ј/И^ииии "ииииил!/А

ЛД .вијете моЈе душе, 'одгојено у боли! Сними с лица вео, слушај гдје те моли онај, кој' те изгуби. Опе лијепе суве, што ти красе лице,

остави на аемл.н, гдје су наше бољетице, па нолети у небо; ту се, драго, ухвати у коло луча сјајних; кажи им: он ме шаље, он, кој' плаче на земљи!

ПЕСМА ЛАЗАНСКОГА. Приноведа П. Жељоки. (Наставак).

Па лети, лети даље! На своду модрог неба убиљежи моју љубав, несуђену моју љубав, ти, цвијете моје душе, ти, у тузи срца мог, бесмртнице лиј епа! Јосип Берса.

УП.

а гвозденом се доследношку Марија чипила као да пе опажа, да је Иван од њена повратка амо куд и камо ћутљивији и замишљенији него доиде. Дочекивала га је једнако ведра и весела а кад би видела, да се сва н>ена разговорност разбија о јогунасто његово ћутање, латила би се опробаиог средства, које до сад нигда није иромашило —- удесила би, да дете разведри тату. Иван је то увардао и болило га је, што ће се дете тако и нехотице навићи на лицемерство, аии није могао том па пут да стане. У истој мери, у којој га је Маријина, као што он беше уверен, намештена љубазност одбијала, привлачила га је неодољива умиљатост малога Милоја па није јадник знао

на чему је. Н>е до душе пије мрзио више му је жао било ње — али се није угодно осећао, кад је с њом. Тиштало га је нешто и против његове воље и гонило га чисто, да иотражи у ње разјашњења, но кад би се на то већ нола реншо, свагда би на но пута застао. Ту нема пгга разјашњавати, ту је све јасно као сунце. А то, што је јасно, то је тако страшно, тако ужасно! Ма колико да је мислио и мислио, шта му ваља радити па да га тај терет мипе, све је излазило на то, да ту нема излаза другог, него се мора мушки и јуначки сносити. Али што баш ја ? поновио би сто и сто иута у себи. Сећао се толиких и толиких другова својих. који су па дому срећни, а ие беху бољи од њега те дакле и не за-