Stražilovo

-43 208 ЕЗ-

бившег министра спољашњих послова; Димитрија Катића, бившег председника скупштине; скупштинских посланика: Милоја Варјактаровића, 1'анка Тајсића и Младена Живковића; даље лик госпође регента Белимарковића у срнском оделу и лик госпођице Орешковићеве у оделу западњачког кроја; на послетку има слика тројице краљепских гардиста и тројице српских сел.ака. Чланку Шраусову даде повода министарска криза у Србији а бави се тај чланак догађајима нрошле године, износи даље живот и рад министра Ђорђевића, говори нешто о Катићу па онда у кратко приказује горе споменуте ликове и слике. -- Пре неки дан је у мађарској научној академији' дописни члан Дезидерије Чашсија предакао о „Крижевачкој жупанији у XV. веку". Описао је под турском владом са свим опустело земљиште, које се сада дели на пет жупанија (Беловарску, Вараждинску, Загрепску, Пожешку, Вировитичку). На великом земљишту, вели, имена местИ и јобађа сведоче да су ту становали Словени, али је посед, вели, био мађарски. Влада се оснивала на освајању те тако, вели, није могла асимилујући утецати на велику масу народа. Хрватство је наиме међу Савом и Дравом јако иорасло те су према томе Мађаргтву у погледу земљишног иоссда скраћени били рукави.

лешци." Господин Иванић је иревер омо Штраусово л,ело, што сс у белешци спомиње, но не цело, шта више пи већи, знатнији извод, него само део, који говорн о трговини и економским ирилика.ча на Балкану, и то га, вели, није превео одмах, него тек после три године, јер је дело изашло године 1888. а госи. Иваиић је свој превод саопштио у десетак бројева „Одјека" октобра и новембра прошле године.. Даље тврди гоеп. Иванић, да Штраусово дело није ефемерне вредности, као што ми рекосмо, већ је, вели, плод дубоке студије и утиска, које ,је писац имао на своме нуту по балканском пелуострву. Штраусаје изаслало било угарско министарство привреде п саобраћаја г. 1885. на Балкан са гсологом Бслом Нпкејијем, енжењером Б. Новаком, археологом Л. Ретијем и трговцем Вајсом. Та државна научна екепедиција нробавила је на Балкану дужс времена а Штраус је у огромном делу од педесет штампаних табака велика Формата изнео резултате тога пута. Дело дакле — всли госп. Иванић — није писано на дохват нити је компилација из пређашњих, већ штампаних дела, већ самосталан рад са лица места. Штраус га, вели, није писао као новинар већ као научењак или правилније као ећаггб <1е Ш158шп аеЈепИцпе. Ношто даље уверава госп. Иванић, да је Штраусово дело исцрцно, нризнаје н&јзад и сам, да није без мана и недостатака, али где ћете, вели, наћи дело са свим без тога? Госп. Иванић вели даље, да ј*е Штраус у осталом врло много пиеао о Балкану, и да, вели, ни је превео и издао збирку бугарских народних песама, Срби се на њега као књижевника не би имали разлога љутити. А овако — признаје и г. Иванић — Штраусово поеледње дело не ће проћи без заслужене критике, која, свакако, не може бити повољна. Гоеп. Иванић је, вели, прочитао цело Штрауеово дело о бугарској иародној појезији те мора иетаћи; да је већи део несама својина српског народа. Држи, да ће се то доказати и у мађарској критици, која ће скоро изаћи, а нада се, „та ће тај случај бити и код српскс критике. Међу тим пе може грсн. Нванић а да не оправда Штрауса. Нпје Штраус, вели, ту сам крив, њему су из Вугареке послали ерпске народне песме као бугарске, иа бугарском језику, и он их је као такове преводио. У осталом је, вели, дело изашло потпором бугарске владе, што писац у натиису и сам признаје. Ово — наглашава гоен. Иванић — нарочито не треба изгубити из вида ири оцењивању, — Тако госп. Иванић. Нама пак врло је жао али ни поеле ове његове рбрапе не можемо приетати на то, да Штраусово оно дело има епохалну можда вредност, него морамо остати при свом, да је — и не рскосмо: баш аисолутно, него тек а,рилиппо — еФемерне вредности. Л књижевничку сол/идноет АдолФа Штрауса једва ако је горњим разлозима кадац био васпоставити госп. Иванић. — Мађарски лист Уазагпар! Цјв^цг доноси у свом 14. броју од ове године чланак под патнисом ,. Керок 8/,ег1наћ61" (Слике из Србије) из пера АдолФа Шрауса Уз тај чланак има девет слика и то: нотрет М. К. Ђорђевића,

ЧИТУЉА.

Милутин Ј. Илпјћ. Тај нознати српски песник и књижевник, најстарији син старога песника Јована Илијћа а брат Драгутину и Војиславу, умро је ових даиа у Књажевцу у Србији као секретар окружног одбора онде. Нокојник се родио у Шанцу године 1856. У Београду је свршио основне школе, гимнааију и јуридички Факултет. С радовима Милутина .1. Илијћа — песмама и приповеткама — сусрећемо се ио свим бољим листовима нашим за прошлих петнаест година: у „Јавору", у „Отаџбини", у Београдској „Србадији", у „Босанекој Вили" у Живаљевићеву „Колу". „Стражилово" ,је године 1885. донело три његове приповетке и једиу иесму, 1880. две песме и две приповетке и 1887. комедију н.егову под иатписом „Ново доба", коју ,је иаградила Матица Срнска и која је отштамнана у засебпу књигу. Напиеао је још једну комедију, којој је предмет такођер узет из паланачког живота у Србији; зове ее „Певачко друштво." М. Ј. Илијћ је и као лиричар и као хумориста оставио за собом лепо име.

Јованка Стојковићева. | У Паризу је 14. о. м. умрла чувена уметница Српкиња Јованка Стојковићова. Покојкица јс још пре равно двадесет година својом ванредном вештином на гласовиру иравила управо сензацију овде у Новом Саду, Загрсбу и Београду. Од две године амо живела је у Паризу.

САДРЖАЈ: Песништво : * * *. Песма Лазанскога. Вјерипа љубав. — Поука: 0 лукеузу. У Латинима. — Кн.ижевност : Сувремена питања. — Ковчежић: Књижевтш прикази. Књижевне белешке. Читуља.

„СТРАЖИЛОВО" излази сваке недеље на читаву табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. за по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 12 динара на годчну. — Рукописи се шнл.у уредништву а нретплата књизкари Луке Јоцића у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

Издаје нњижара Луке Јоцића.

Штампарија дра Павловића и Јоцића у Новом Саду.