Stražilovo

-4з 226 ен

-— Мапи га! одговори он. Знаш ваљда, да је, кукавац, несрећан па не зна пн сам, како да излије своју срџбу на сав свет. Ма])ија на то не рече ни речи, с.амо спусти очи са Ивана а он иастави: — До душе то, што је он издекламовао, нема праве свезе и смисла за паметна човека, али оп у својој огорчеиости палази у томе неке сатисФакције, шта ли. А ваљда сИ и ти оназила како м])зи свет, како према свему осећа апатију. — Опазила сам то и нре а даиашња декламација јонт је већма на видик изпела ту мржњу. И; 5гледало је, као да су тим завршили с том темом. Марија се мирно почела да свлачи а Иван се прућпо ма диван и узео иовиие па их стао превртати. Но Марија ће на једаред, у сред свлачења, усиљено Флегматично: — А је ли, молим те, чија је управо то песма? Је ли збиља опога лудог Пол.ака или је Миковићева? Иваи не скине очију с новина. — Ја бар мислим, да је Миковићева! рече иемарно. — Ала бих волела, да јс како год моЈу дббавити! зачује се Марија иосле мале иочивке, по што је већ легла била у постел.у. — Не зиам, шта ће ти! одмане Иван, дигпе се са дивана на се и сам стаде свлачити да легие. — Да је подерем! прошапута Марија. — Иди, молим те. баш си смешна! Насмеје се Иван. Та то је, море, у његовој глави, то не подера иико! Боље се окани тих мнсли па гледај да заспиш, и опако ннси са свим као што треба. Марија на то пе одговори пишта, него завали главу у душеке и кад је Иван легао и свећу угасио, изгледало је но нравилпом јој дисан.у, да је већ тврдо. засиала. И Ивана је сан за час свладао. Ирви сан пије могао мирпо досиавати је]> га из пебуха трже пека дупа из друге собе. Кад је отворио очи и с ностеље нагло скочио, онази у другој соби светлост, али у исти мах и то, да Марије иема у п.епој иостељи. Он да нође у другу собу, да види, где је то оиа и шта ради,

иаједаред се онде светлост угасн те он п проТив своје вол.е остаде као ирпковаи иред својом пастељом и стаде слуктити. Обузела га страшна нека слутња, којој ни сам не зпађаше разлога. Није тако ностојао ни час два, а то кроз мрак јаспо види, како се из друге собе приближује бео лик, тихо и лагаио као селтка. Лепо позпаде стаситу прилику Маријипу, али не могаше пи да се макпе с места пи да је викпе по имену. Еао ио нагону стаде мотрити, да ли ће на ново лећи у иостел,у. Оиа лагаио дође до детин.е постеље, ухвати се о њу, постоји тако за час па онда пагло зајеца, падне на колена и сакрије лине у јоргаичић детињи. 11>ему се па једаред врати снага. На тињи час упалн свећу, у два три корака се створи крај детип.е ностел.е, дигне изиемоглу жеиу на руке па је ноложи па њену постел.у. Опа у том отвори очи у нола а ноглед јо.ј је био мутаи и клопуо. — Марија, ако Бога знаш, теби језло! Реци шта је. Хоћеш ли, да нробудим Илку, да иде ио доктора? говорио је Иван нагло па ипак иснрекидаио а није скидао ока с њепа лшцг. — Не треба, Ивапе! нромуца опа. Настаде типшна. Но пе потраја пи два треиутка а опа са свим отвори очи, узверено стане гледати у свога мужа п тавким, промуклим гласом узрази: — Иване! Иване! Од тога гласа Иван задрхта. Заталаса се у дупЈИ његовој опет опај стари осећај најискрепије л.убави и иежности Према једипом створу, у којем се некада усредередише сви бујни младићски снови п.егови. — Шта је, душо моја? Говори, чедо, молим те! стаде павал.ивати. Ето си ужасно бледа! Шта се то морало десити? Зар ие ћеш рећи мени, твом Ивану? Капци њепих очију пагло се спустише. — НомОзи ми! Номози ми! Та ја л.убим само тебе! шантале су јој бледе успе. — Знам ја то. Верујем ти. Па и ти ваљда мени верујеш, да ми пико на свету иије милији од тебе. Погледај ме, Марија! Нека ме ЈЗог убије, ако пе кажем истину! Тужан осмех заигра око њепих уста.