Stražilovo

чз 396 к-

ком. Иекад су се људи каљали, лаекајући власницима; даиас се они срамоте, ласкајући свијетини. Претварање и лицемјерство, то су главви услови човјеку, који данас тражи ионуларпост. И с тога се јавно хвале ирерасуде, које се нриватно куде и нрезиру. Редитељи јавнога мнијења, да би боље масом дрмали, ките народ врлинама, којих он никако нема, нрепоручујућ му сваком нриликом умјеренос.т и ресигнацију. Као да је збиља који парод на свијету до слободе дошао, цјеливајући сиокојно окове, што га стежу, и чекајући да се ти окови, по каквом дивном чуду, сами скрше, јал' да му их с ногу скину исти његови тлачитељи!

У овакој нам се моралној атмосФери лијепо груди шире, кад се мишљу осврпемо па каква великана, који се за истину и оида борио, кад га та борба могаше домаћег мпра, па и главе стати. Ма да немамо доволзно снаге, да се до краја у њ угледамо, опет пас нешто подстиче, да му се колико толико ириближимо. Иа и наше патње чине нам се некуд лагље, кад их са његовијем упоредимо; и док се дивимо витешкој муци, са којом је у борби истрајао, снажимо се и ми, да што вишом енергпјом животне мукс и препоне савладамо.

ГСвршиће со).

Марно Цар.

Ф КЕИЖЕВНОСТ. Ф' "Т* =Т= '■т* 'Т* сЖз ^ 'Т* •т^ "Т 41 ПРИЛОЗИ ЗА ПОВЕСТ СРПСКОГА НАРОДА У ЗЕМЉИ УГАРСКОЈ. II. 0 ковиноким приБиле ^ијама. (Наставак).

иоги ПИСЦИ нутих иисаца,

огромна већина од помекоји иомеиуше ковинске привилеђије, нису, као што рекох, ни то знали, од куд су дошли Срби, који се населигае на чеиељском острву па пустом месту, које се доцније прозвало Рац-Ковин. Још ни — сад већ покојни — Бидермап у Грацу, који је помњиво разбирао за сриска насеља ио словенској и угарској и немачкој земљи, пије то знао, већ је мислио, да су се Горњи Ковпнчани доселили из Ковиљн у нотоњем шајкашком баталијону (уоп АНкеуе, КоуПј пп паећтаћ^еп Тсћајк]81еп 1)ј8ћ'Јс1:е. Види у „В^а^зИ.чсће МогнНзсћгШ X. Јаћгд. ДУ1ен 1884. стр. 409.) Град Ковин СКеуо) и варош ковинска код тога г]>ада (са8(гат Ке\уе) лежала је иа доњем Дунаву сниже Ианчева ирема Смедереву. Та то је оно мес.то, којс се и у нрекрасиој народној песми „Смрт војводе Каице" номиње: ЈГодиже се бан-деспоте Ђтр" „Цв нитоиа жеста Смедерева, „Подиже се итар лов ловити. „На Ковипу Дунав иребродно „Иа се жашп влашке зежље равне, Док с' доити вршачке нлашгае, и т. д.

Стари је то град, једап од најстаријих градова у земљи угарској био ,је ковипски град (сазЈгит Кеуе). Безимепи бележник или писар краља Беле, писац новести о славпим делима Арпадових Угра и како су Угри па сабл.и задобили земљу, ио њима прозвану земљом угарском, већ помињс Ковин град (савН-ит Ке\>ее), причајући, како се херцег Глад, господар земље између Моригаа и града Рама на Дупаву, иснрсд Угра уклонио у ковински град п како је, видећи, да се ие ће моћи одбранити, евојевољно иреДао тај град јупачким Угрима (в. ЕпсШсћег Моиитеп1а АграсИапа р. 39.) Но ако ти је зазоран писац, ком пе знапг. крснога имена и не знага, којега је угарскога краља од четири краља, који су се Бела звали, нисар био и у којем је веку повест ону списао он, ако ти цела иовест та безимеиога нисара заудара на басну, а ти можега паћи иомена о Ковииу у Ансбертову опртсу крстагакога похода цара Фридриха Барбаросе од г. 1189, који на три места (у издању Добровскога од г. 1827 на стр. 23. 28 и 29) спомиње О оуш „ш Нпе Опдаг1ае." Паиа Иноћентије Ш. у писму од г. 1204. помиње такође ковински град (сазћит Ке\е, аћј зо1о ВапићЈо