Stražilovo

чз 415 ез-

каже, да су „оообенно Славлане" певали песме. Јагић кажс, да су иратиоци Грегорћсови били Срби и Јзугари, и да су они певали несме. Међу тим Ррегорас не каже шта су ио народнссти били његови аратиоци , а може се доказати, да нису били Срби и Бугари. Да су у пратњи његовој били Срби и Бугари, они би боље познавали оне крајеве, а неби им били тако ненознати (тбтсос ам.6тр10!) да „оОо' аттроц — као што вели Грегорас — то ■9риллобиг^о^ тгх.иа1р2ст'3'5« сгаоој; ттсоргсау г1'јоулч УЉ (ЈпСеПх 1Гег пе в^еПагаш с : (шс1еш, ;иип(:, оћзегуаНопе ге^еге ров.четиз.) Грегорас каже, да су људи у њиховој пратњи у несмама славили јунакс, али чији су то јунаци били, он нс спомиње. А када су из нспада прсд њих изашли „^цлохес *Ј ббсм (син(ос1е.ч учагиш) и поздравиЛи их „тгј аФш о1алгх.тсо" («иа Нпдиа), они се јако упланшли, јср — вели Грк I регорас ти „чуваЈш нутева" нису знали грчки. Да су у пратњи Грегорасовој били Срби и Бугари, нс би Грци дошли у псирилику због тога, што не би знали, како ће сс с њима сноразумети. Ти чувари нису зпали грчки, али било их је међу ГрЦима, који су нешта знали језик ониж урцђе(ј)вау уар 01 хх1 тсбу г)[лгтгрсоу тг,; гхгсусоу улсоттзг)? оо тсосуо то1 асјхгЕ? — егапк поппиПЈ е поа!;гЈ8 8егшоп18 еосиш поп р1апе гис1е8.) Да су пратиоци Грегорасови били Срби и Бугари, не би могао реКи. да су у говору урођеника „оо ■ххчи аоагц" (пон р1апе гшЈез). Грегорас изрично спомиње, да га је Палеологовица нустила, да иде натраг у Цариград „боосга ха1 оуту\ие бт) Грфоллоју" (Тпђа11о пе8С10 сјио асћшк1;о). Нема дакле сумње, да у Грегораса нема саоменп о нашим јуначким народнкм иесмима. И Стојан НонаковиК у историји књижевности (11. изд. стр. 20.) пнше, да Грегорас спомиље иаше нар. песме; али у расправи својој: Иародне традиције и критичка историја (Отаџбина V. стр. 25) вели, да су белсшке Грегорасове о путоваЊу у Србнју ^интересне за исто') То су морали бити урођеници („доморотци").

рију обичаја и културе у нас". Народне песме не спомиње. И ако се у Грегораса не налази спомеиа о нашим нар. песмама, ипак никако пе може опстаТи хипотеза Маретићева 8 ), <1а пагоЈ цјје нпао рјезаша о 1ис1Јта с1око8оувко§а угетепа, пе§о је о 1пта 'рпроујјебао и ргогј ргјсе, ра је Ле које о<3 Ијећ ргогајспјјећ ргјса и XV. Vјјвки, а пекоје ) казпЈје ргепш и вкЈћоуе, а ^бјекоје 8и ргЈсе 08+а1е и ргог! с1о с1апа8." Ми имамо у нашим 9 изворима сномена о народним песмама још у XII. веку. Теодосије иише, да јс Гастко (с;в. Сава) избегавао друштво младића, који су певали песме ,,1оно1нксклаго жманим, ослаклгг1к>= шти^а доушоу" (Теодосије. Стр. 5.; Новаковић: Историја књижевности. Стр. 20.; Отаџбина IV". стр. 228 — 229.) Исти Теодосије бслежи, да ,је Стеван Првовенчани „1-егдажЈ ко и иа тр» нез'к пр^кдкскд^кше тн/Мћпани и гоуслкдт 1а к о о к К1 ч а п са/иодркжкце<ик клагородкнкш^к кеселгашв" (Теодосије. Стр. 121.) Најважније за народне песме јс оно место, где Домеитијан описује, каква јс жалост била у земљи, кад је Растко побегао у калуђсре: родител.и су нлакали, у црквама се Држала молебствија, а „прочи чло= к-кцн скс-;тк1И/Ик доурд|к наоученп пФсни скд|ки сливкшс н сктоукмпте по1аа\-оу о ошксткии кого/иоудрааго к>ноше " (Доментијан. Стр. 27.) 0 несмама, које Домеитијан спомнње 10 , написаоје Стојан Новаковић врло лену раснраву (Отаџбина IV. страна 225—2Ј35; Агећк (иг 81иу. Р1п1о1о§1е IV. страна 317—323. — Б. Годишњица VII. стр. 123.) То су несумњива сведочанства о нашим. народним иесмами у нашим изворима; и та сведочанства су старија него Грк Грегорас. *■) Ва<1 јис;о8]. акаЈошЈје ХОУП. стр. 75. — Ср. Агс1от Јпг 81ау18сће 1'ћПо1о§Је ХП. стр. 609—616; Нас1 јс1§ов1ау. ак. (1. стр. 224-225). !1 Чудно ми је да је .Јагић казао: „У српским изворима (животонисима, љстоиисима) ја се не опомињем да бих био наишао на каково свједочанстно о народнијем нјесмама." (Отаџбина 111. стр. 579.) 10 На последља два места обратио је пажљу Иваа Павловић у, ДКпТИМ кралк СрКККСККШ^К" (ГласпикН. од. VII. стр. 95 и 29. — В. Гласиик 57. стр. 176. пр. 2. Ст. Станојеви-к.