Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

ша©ии! ш

а [рш

ВРОЈ 30.

у ИОВОМ СЗАДУ, 26. ЈУЈ1А 1892.

год. у.

V©;

л Ј\ пллј^-ЛЛ л ј^^^УмП?и^мнншм 1 «шш.Тии ■*»$ « тсниттаа » ^

ЛЈ \Ј ЛЈ\Ј V \Ј \Ј \Ј V \Ј \Ј \

'^ 1 И." С/ЈХДО Ш^ '"'"'" 'илУи" 1 и 1 V V ^

ЕГУМАН ПЛЈСНЈЕ.

РИЧА ИЗ НОВИЈЕ СРНСКК ПРОШЛООТИ.

астала је година 1814; година страха и ужаса. Оиа иста „раја", која се :!а пуних девет година јуначки борила са турском царевином и својом крвљу заливала стону по стону ослобађане Шумадије, сад је малаксала. Чинило се, да су настали последн.и часи, у којима ће се поред утучене слободе српске искоренити и име сјнтско. Кара Т>орђе је побегао а обеаглавл.ена и напуштепа раја иије смела у својим домовима дочекати победиоца, који се као изиенадна холујина слете у српске долиие, ]"»ушећи у прах и иепео све, што му стајаше на путу. Све, што је до тога дана у српском народу било ијолеугледније, осудио је Турчин на смрт. Жалосно је било ногледати на друмове, по којима п])е неког времена весело клицаху српски јунаци; сад туда провоНаху у густим гомилама оковапу и новезану рају, да је под зидовима Веограда живе па коље набију. Очевицн и> тога времена, од којих еу ио гдекоји и данас међу живима, ириповедају, да је незпан иутник, и да пе расиитује, могао најлакше иогодити прави пут од ДеГиграда до Веограда. Требао се само држати обешених лепшна, што су у крај друма иод дрвећем висиле, па би ио томе трагу нод сам Веоград дошао. . Вуде су вешали а кћери и сестре српске беху одвођене те НјИ ховим Дражима украшаваху душмани

своЈе хареме или их, на очиглед везаним родител.има, обешчашћаваху на носле крвнички убијаху. Малену децу носили су гомилама у Веоград, где су их на силу Г>ога турчили, стварајући од н.их пајужасније Фаиатике, који ће, кад одраету, као ирави зверови сатирати очеве н браћу евоју. Смрт и бешчаш&е, освета и трабеж. то је н]»аво име 1814 години. И докле се Турци овако светили ,,буптовиичкој раји", дотле се у београдекоме тташалуку појави још један иенријател., који опако исто тамањаше и гуташе стотипе агртава за једаи дан. То је била куга. Она се после деветгодипивег проливап.а крви као гробиа хаветиња иомаљала из ратиичких лешева и згариигга, па је довршивала оно, што иушка и нож не могаху дочети ва девет година. 11 ођете ли уским и кри вудавим махалама варошким и паланачким, угледаћете, како тамо и амо лежи но неколико окужепих лепшна, пад којима жеже сунчана и])инека, а оне се на слободноме ваздуху у своме трулежу раенадају. Ту се нико не уоуђује да им се нриближи, а камо ли да их у гробл.е однесе, ,је]» се боји, да и њега иста напаст пе снађе. Све, што год је могло да од свога огњишта одвоји, бегало је из окужених махала дубоко у« Шумадију, иосећи са собом и кужну напаст да је у народу посеје. Кроз опустеле улице по кад кад тек промакне по који сме-