Stražilovo

-*3 491 ез-

]»јс])и чисто спадс сињи терст са срца, живот. јој сс повраћао; учини јој с.е, да се н.ена могила нретворила у цветњак, људи да су постали дружевни п искрепи, као и нре, а природа да је заблистала нређашњом леиотом. Сутра даи ће устати бодра и мириа, видеКе око себе мила лица. Одпошаји међу Татјаном и њом нромеииће се; не ћо бити више бабушка и упука, иего две другарице, једиаке и нераздељиве. Она јој је исто оиако исхотице рекла „ти", као и Рајском; кад је заговорило само срце, заборавила је на хладио „ви" и задржала је ееби право, да јој и дал.е тако говори. Тек сад је разумела, за што је бабушка носле*њсна признан>а ностала према њој још нежнија н ласкавија. Да, бабушка је узела њено претешко бреме и натоварила га на своја стара плећа, збрисала је својим грехом грех сиоје унуке и нијс га сматрала за „губитак части". Губитак части! Та праведиа, разборита и најнежнија жсна. на свету, која је све љубила, све своје дужиости извршивала, која никад никога није увредила, никога обманула, која је цео живот посветила другима, коју су сви око ње поштовалн п љубили — та жепа је . пала и изгубила част!" Дакле и њој, Вјери, ваља посветити цео живот другима, као и њена бабушка, и путем дужности, непрестаних жртава и рада заиочети други нов живот, еа свим друкчији пего оиај, који ју је довсо на дно понора — живот, комје садржпна: љубити ближње, истину, и оно, што је лепо и добро. ОНа нагло устаде: — Бабушка, рече, ти си ми онростила и љубиш ме већма него све остале! Ти волијеш мене него Марту, ја то добро видим. А знага ли ти, колико и како ја тебе љубим? Ја не бих толико патила и мучила ее, кад те не бих тако силно љубила! Еолико дуго времена је трсбало, док смо се заиста упознале! — Одмах ћеш сазнати све; чуј моју исповест и осуди строго или онрости, а Бог ћс нама обадвема опростити. — Ја не ћу и не треба ништа да чујем! За што? . . . — За то, да и ја сад претрпим оно, што сам требала претрпети пре четрдесет и пет година. Ја сам украла свој грех! Ти ћеш га сазнати а сазнаће га н Борис. Нека се бар унук мало насмеје над седим косама старс Кунигупде!..,

Бабушка нређе два три иут узбуђеиа по соби, трееући Фаитастичком одлучногаћу главом. Оиа је опет личила па стари, женски, нородични нортрет у галерији са својом суровом важношћу и поноситим самоуверењем. На лицу јој се изражаваПле борба и победа гордости над јадом и муком. Вјсра се осећала као слаба и јадна девојчица иред њом н скромно и плагаљиво јој погледашс у очи, испорећујући у мислима евоју младу и неиекусну снагу, којаје ту с-коро тек изазваиа иа борбу са животом, са том старом, прекаљеном у дугој животној борби снагом, која јога бегае силна и несломљена. — Јаје писам разумевала ! Штаје била моја хваљена мудрост и знање пред овом бездном ? За тим јој бегае нрва мисао, да нритече у помоћ бабушки и осујети њеиу исновест и да тим уштеди излигане и тешке муке њеној и онако нзмучсној дуган. Она клекну иред њом и ухвати је за обе руке. — Ти и сама осећаш, бабушка, колико си ти учинила сад за мене: цео мој живот не би био довољаи да ти наградим твоје мплосрдно дело. Не иди дал.е, догала си већ до краја твоје казие! Ако баш нарочито желига, ја ћу гаапнути Борису реч две о твојој ирогалости, и онда нека све старо надне у заборав. Ја сам видела твоју натњу, на-за гато да још и дал.е сама себе мучига нсновешћу ? Суд се свргаио, и ја не ћу да примим исновест. Ја немам никаква права да тс еаслушам и да ти судим, допусти ми само да тс обожавам и благосил.ам цслог свог живота. ТатјанаМарковна уздахну и за тим је загрли. — Нека буде тако! рече она. Ја узимам твоје регаење као опроштај од Бога и захваљујем ти, што си погатедела моје седе косе. — Хајдемо сад тамо, к теби, да заједно отпочииемо. Татјана Марковна је екоро на рукама однеее до куће, положи у своју постељу и легне поред ње. И кад је Вјера загрејана у њеним наручјима тихо заснула, бабугака пажљиво устане, узме свећу и иоематраше нежно чисте и Фине црте њена леног, бледог лица, којем тек сад сан беше донео мир и покој. За тим је нрекрсти, дотачс јој се уснама чела и клекне норед постеље. — Буди милоердан е њом, Госиоде! тоило се мољагае она. И акО се ,јога није иснунила мера твога гнева, отклони гром од ње, н удари опет у моју седу главу! .,