Stražilovo

чз 496 и-

Марка, ближе зацело није. (Кас1 ји§'он1оу. ак. ХСУ11. стр. 63; Рув.: Две студ. распр. стр. 51 — 73; Ср. Годишњица 11. стр. 132; Отаџбина IV. стр. 45). , у Ег<1еке88е^ 8 /ет])оп1,ја1)61 те§ ГсЛегпШет 1е§'а14ђ1) агоп па§уо1)1) топитеп1итока(;, а те1уек а Ба1кап Ге187л§'е1еи (!) те^ та парза^ 18 Кга1је\'Јс Магко пуопк1окаН је1/Лк и . (Ради занимљивости наиоменућу веЛе сиоменике, који на Балканском иолуострву (!) још и данас обележавају трагове Краљевића Марка.)

Када је Штраус хтео да забележи све сиоменике о Марку и то на целом Балканском нолуострву, требао је још Много и много сиомсника о Марку наћи и сиомеиути (а то није тако тешко: нуно их јс иа Палкану 8 а не иревести из збирке браНе Миладиноваца традиције, које су они о Марку зпбележили 9 (Пд ^лгарски нар. п-ћсни, стр. 527—528). 8 Ср. н. п. М. '1.1. Милићевић, Кнежевина СрПија стр. 231, 316, 368 и 965; Краљевина Србија, стр. 21, 276 и 284. Отаџбипа V. стр. 497 и т. д. 9 Наравно није споменуто, да јо то преведено.

(Свршиће се).

Ст. СтанојевиА.

КЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ. Лстопис Матице Српске. Уређује А. ХауиН. Књига 170. 1892. свеска друга. — У Новом Саду, штампарија српске књилсаре Браће М. Поповића 1892. Стр. 153. Скоро није Летонис М. С. био одабран садржипом, као што је ова свеска. г Гу су радови све лепши од лепшег, све бољи од бољег. На првом месту је историјска студија од Синише: Урош II. Примислав = Ирвонг — Првослав (стр. 1 — 20.) Синиша доказује, да је „Урош II. Примислав, Ојфа јс у Рашкој и : ј » Урвша I. (Вуканова еиновца) као велики жупан владао, идентичан са Првошем — Првоелавом Драгихнићем, најстаријим братом Стевана Немање, а нипотто брат ни Десе ни Урошевића". Синиша је испричао редом догађајс од смрти Бодинове до владе Немањине. Махна је Синишина, што сувише важности даје домаћим (па и познијим) изворима, а стране изворе омаловажава. — На другом месту (стр. 24—41) је члаиак познатог педагога нашег Мите Нешковића: Шта се до данас радило на удружењу српског учитељства. — На трећем меету (стр. 42 — 61) је врло лепа песма Драгутина Ј. Илијћа: Приче старог гуштера, пуна лепих мисли и нежних осећаја. Стари гуштер прича, како је Драгош љубио Загорку, а она по вољи свох'а оца полази за недрагог. Свати долазе до реке, где Загорка нађе мртва Драгоша; она полуди. Замиеао је врло добро изведена. Сцене су живе, описи лепи, стих правилан. Ову би пеему ваљало отпггампати, да продре и у ширу публику. — На четвртом месгу је наставак „Успомена из Италије" од др. Ђорђа Дере (стр. 62—99). У овој свесци је опиеан „град уметности и цвећа": Фиоренција. Ово је друга књига „Успомена", која ће без сумње такођер бпти отпгтммп.-ша у засебну књигу. Онда ће о њој бити опшириије гопора. Па последњем месту су „Пиема о књижевности ерпској и

хрватској" од Јована Бошковића. (стр. 100 — 147). У ову свеску је ушло шеснаест песама, која обухватају најстарију књижевност словенеку и иеке ствари из српске (летописи и т. д.) Дело ће бити отштампано. — На посдетку су штампани „Изводи из записника књижевног одбора". — Нека јс ова свеска Летописа најтоплије препоручсиа. С. Иаоле Мантегаца. Вештина битн срећан. Од — —. Превсо М. Ђ. Зајечар. Штампарија Јована С. Живковића. 1892. 8 а стр. 96. — Чиста љубав према роду људском навела је пиеца да напише књигу ову: он је онтимиета, који но хиљаду пута нроклиње песимизам. Погрешним назива он веровање, да човек на свету овом не може бити срећан, и вели да заблуду ту треба још у деци рашчишћавати. Срећа је — по писцу - морално здравље, т. ј. имати здрав ум и здраво срце значи бити срећан; и по томс ко ово двоје уме образовати, тај познаје „вештину бити срећан." Оно истина ч:века сналазе чссто моралне неереће, али се поеледице њихове дају отклонити, као што отклањамо и последице физичким несрећама. Срећа је — вели нисац — зграда, која иочива на ова трикамена: здрављу, оданости (=љубави) и мисли (раду); говорећи о здравл.у говори о уеловима здравља; особито је лспо место, где говори о љубави. За тим говори о сметњама, „паразитима" среће; ти паразити јесу: гордост, завист, страх. Гордост и завист гоне из срца човечјега љубав, а где ње нема, ту нема ни среће; страх чини да је човек у вечитој трзавици, н да се увек илаши неких непредвиђених несрећа, те ,је е тога и он велик злотвор среће. На чак и несрећни могу бити донекле срећни; срећа њихова лежи у вери и нади, у храбрости, којом се одупиру сваком страдању, и у истрајности, којом све беде нодиосе. Приповетке иа крају књиге овс нису по кроју своме беспрекорне, али како су написане у оном истом духу, који нровејава целом књигом, долазе као потврда свему, што смо напред у теорији чули. Мисао, која нам из целог дела избија, могла би сс свести на ову реченицу : Срећа лежи у нама самима, а не у стварима, ко.је су око нас — Што се самог превода тиче, овај заслужује похвалу и гледе језика и стила и гледе избора. .1. П.

САДРЖАЈ: Иесништво: Сенке. Игуман Пајсије. Дјерина љубав. — Поука : Пет стотина и три године. - Књижевиост: Књижевне оцене. — Ковчежић : Књижевни прикази.

„СТРАЖИЛОНО" излази сваке недеље на читаву табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годииу, 2 ф . 50 н. за по год., 1 ф . 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 12 динара на годпну. — 1'укописи се шаљу уредништву а иретплата књижари Луке Јоцића у Нови Сад. — За Србију прима претнлату књижара В. Валожића у Београду.

Издаје нњижара Луке Јоцића,

Штампарија дра Павловиђа и Јоцића у Новом Саду,