Stražilovo

чз 489

Ои полети к Татјани Марковној, да јој прнповеди нове муке Вјерине. На његов велики ужас увери ее, да бабушка не имађаше снаге да утенга јадну Вјеру. XIII. Другога дана, после једне од оних непроспаваних ноћи, каквих ј.е већ много од неког времена Татјана Марковна провела, пошаље по Тита Никонића. Он дође весео и радостан, што је болест његове старе пријатељице тако срећно минула; понео беше огромну лубеницу и ананас Татјани на дар, али кад је виде, сав се нро мени од изненађења и страха. Она му ћутке даде знак, да иде за њом и пође у врт. Тамо је седећи на Вјериној клупи нровела до два сата у разговору с њим и за тим се, гледајући у земљу, врати у кућу, а он као убијен оде кући, нареди камердинеру, да му снреми пртљаг, пошаље по ноштанска кола и одвезе се на своје село, камо већ неколико година није ни завирио. Рајском паде на памет, да га посети и дошавши онамо зачуди се, кад чу ту новост. Нриповеди и бабугаки, шта је чуо; она му рече, да је Тит Никонић морао отпутовати због неких нередЗ', који с.у настунили на његову добру. Вјера је била тужнија него икад до сад. Кад се снустила ноћ, легла је у кревет, али не мога заенати, него је гледала отворепим очима у мрак. Трудила се да заборави и заспи, али узалуд, сан не долажаше. Наједаред јој се учипи да се врата иолагано отварају, зачу се и гакрипање... Она се подлакти и упре очи у врата. Угледа за тим и светлост, коју је једна рука с преда заклонила. Вјера престане гледати, спусти главу на јастук и учини се као да спава. Видела је, да улази Татјана Марковна, тихо и са свећом у руци. Она сиусти ћурак са рамена на столицу, и обучена у бело ириближавагае се као какво привиђење Вјерину кревету. Метне свећу на столић чело Вјсрине главе, а сама седе на диван с нротивне стране. Све то је учинила, а да нигата и ие гаугану. Она пажљиво посматрагае Вјеру, која је лежала са затвореним очима. Прође тако вигае од но часа. Вјера на једаред отвори очи, и виде Татјану, која је непрестано на њу гледала. — Ти не спаваш, Вјера? — Пе спавам.

— За што? Вјера не рече нигата, но само гледаше у лице Татјанино, која јој се чињагае јоти бдеђа него обично. — Не може да поднесе ударца! номисли Вјера. — За гато ме казците и ноћу, бабушка? запита она тихо. Бабугака је ћутала и гледала на њу. Вјера јој одговори истим таким дугим ногледом. Обе жене говораху очима и чинило се, да разумеју једна другу. — Не гледајте тако, бабугака, вагаа туга ће ме убити! започе Вјера. Боље ме одагнајте од себе, него да тако кан по кан излевате ваше презирање. Опростите ми, бабушка, ако можете, а, ако не, ви ме бол>е живу сахраните! — За гато, Вјера, не говорига оиако, како мислиш ? — А за што ви ћутите? На што мислите? Ја не разумем ваше ћутање и то ме мучи. Ви имате нешто да ми рекнете, па не говорите ништа. — То је врло тегако рећи, Вјера. Моли се Богу и разумеј бабугаку без речи, ако можстн. — Покутпавала сам молити се, па не могу. А шта и да молим? Да смрт што нре дође? — За гато смрт? Све је заборављено и опрбштено, рече Татјана Марковна, иокушавајући јопт једном, да Вјеру умири и утепти и седне па кревет иоред ње. — Није заборављсно! Мбја погрстпка стоји написана у ватним очима; оне ми непрестано говоре... — Шта ти говорс? — Да живота випте нема и да је све нроиало. — Не уметп ти да читант у бабушкиним очима. — Да ћу умрети, то знам! Само да смрт тако споро не иде!... рече Вјера, окрећући главу к зиду. Татјана Марковна тихо климаше главом. — Нема вните живота! нонови Вјера тужним и увереним гласом. — Може се живети! рече госпођица Беретикова са дубоким уздахом. — После . . . опога? запитаВјера, обрнувши, се к њој. — Да, после онога. Вјера уздахиу.