Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

1ши1 Ш ШЈШШ

БРОЈ 32.

У НОВОМ САДУ, 9. АВГУСТА 1892.

ГОД. У.

1

ЛЛ АЛЛЈ\/Ј^ш/мтшш &и тт^ит Iм^мм тш !м/м мУт мт^ пес ниш т ^оГ!? | Л!гл!/' 'Л-л!/ 1 "" V 1 " \) V "\2)" " '"'"'^"и 1 V/'""'л!г1/ ЛЈ~ЧГ II

ш? с)0 Јшрај ми бурно, нек се поноћ ори! Ч ,ЈГ видиш лице, како жи је бледо, Ал не зиаш само крв како ми гори, Јер ја ти нисам нигата нриповед'о. ЈгЈнсам ти рек'о, шта ми душу кида, Како ли киии кобан вртлог тамо II што ми суаа иомућује вида Ал ништа иа то: свирај, нлачи само!

Нек се разлежу дивље твоји звуди, К'о ветра бурног кад се крила ломе, К'о фијук мача у осветној руци Жл цикут злобе у животу моме. А нукне л слабо срце носле тога И сажрт стисне ово око тавно, То ј' прва милост за живота мога: Јер жоје срце нренуно је давно.

18. јула 1892.

Свирај ми тужно, ал тужно бескрајно, К'о јаук несже, гато га вије туга. ЈГоследњи нут ћу да загрлим тајно Сномен н призрак изгубљена друга И још ће једном да ускрсне тада Све, што је тако драго било жени, II слас/г и оган. жојих жладих јада, Крилати нади, давио разнесени. Ти, ако можеш, нодај песми звуке, К'о олуј, кад се са врлети суне, Нека развеје жоје тајне муке, Нек вбрише прошлост, нек сножен заглуне!.

•Нг*

Ленскгп.

г

^јј^ао изгнаник тужни из раја љубави и среће

^Ја журно и нагло бјегам а лик ме прати н>еи,

II свуд, куда ме силна нежња н бујна жеља креће, Срушено снокојство видим и њсну анђеоску сен. Као ио развали тавиој, гдје сажрт крила стере, По св'јету бурно лета огорчен дух жн млад, Ал свуд за собом чује з!!укове нразне вјере, Свуд чује иразне жеље, свуд сложљен сажо над. ..

Живот ми к'о нежна налма иа иустој нјешчаној страни, Куд сам уж нрелета цигло, божански ширећи гн'јев; У снових н страху вјечном нротичу тихи дани А с ње иит' клетва звони, нит' нада славонјев. Чујега ли пјесже ове, ти недо љубави бајне, Младости њежие и бујне нрољетњи цв'јете жој, Као изгнаник бјегаж у краје сажоЈхе та,јне А свуд ме туга прати и лик анђеоски твој!.. Јов. А. ДучиЋ.