Stražilovo

нз 531 и-

што се зове вјера? Ти си човјек, иа ти доликује, да будеш јуиак, али иемој мислити, да и женска глава не умије бити јунак. Ти би море бити друкчије чинио на овакој раскрсници, на каквој сам ја, ђе ме намет вуче на једну, а срце на дру г у страну; ја сам у толико можда мањи јупак од тебе, што се поводим за срцем, али не могу друкчије. Ено ти Милоша Обилића! Рашта је расиорио Мурата? Стио је, да се знаде, како је пчјеран своме цару; учинио је, што му је говорило срце, а није учипио, што му је заповиједала памет. Човјек па се новео за срцем!" „Јеси мудра, али збориш лудо. То и јесте право јунаштво, што се човјек на раскрсници нриволи ономе. што му памет сјетује. Човјеку појединцу годи, што му срце хоће; кад му у такој згоди памет каже, да то не годи другим људима, да је за друге то несрећа, онда срце мора ћутати. Јунак је онај, који савлада срце на пође за памећу". „Е већ ми се ие разумјемо; ти у клин, ја у нлочу ! А и т«јпко је и дјгукчијима од нас право нресудити: шта више руководи људе у твихову раду, намет или срце ? Ја велим срце, ти велиш памет. Море бити имаш ти нраво, море бити ја. Тек ти кажем, и кад бих била још једном толике памети, колике сам, ја не бих друЈгчије чинила, но како ми срце вели, јер вјерујем, тврдо вјерујем, да поштено срце у добре памети не море хотјети зло." „Па ти онда вјерујеш, да није никакво зло, што си готова, да се потурчиш, тек да угодиш срцу?" „Тако је. А и за што да је то зло? Од куд је та вјера, што људе дијели? Измислили је људи. Ако су ти људи добри, добра ,је и вјера. Зар даја, друге вјере будући, смијем и номислити, да је мој бљижн.и певаљао за то, што је он друге вјере ? Та све вјере вјерују у Бога па шта ће више ?" „Ти баш ка' из књиге! Видим: на мукама си па се довијаш. Само ти све то довијање пе ублажи гријеха, што га хоћепт да учинпш и својој души и својему народу."

„Гријех?" „Те какав гријех!" А имали грђега, иего вјером нреврнути? Толики су наши јунаци исиуштили душу на мукама, а ие хтједоше вјером нреврнути, јер ко вјером цреврне, пл.ује, у образ евојијем ђедовима, који су исту вјеру и ио цијену своје крви вијековима пазили; и сувише тај издаје сво.ј род. Од с/гарина се зна, да су Турци нама највећи душмани; потурине иам догрдише — чинили су, што ни Турци нијесу. Ти ие ћеш, ти не смијеш у турску вјеру!" „Рекох ти, како мислим — потурчићу се." „Зар и оида, кад зпаш, да ћеш бити мајка, да ће твоја ђеца бити мучитељи ономе народу, из којега си сама поникла? Та ти си до сада чула, да смо ми у Боснн сви негда били једне крви, да смо били један народ; па опда дођоше те вјере и нас растројише те ми, негда браћа, данас један другоме о глави радимо. 'Ги си слушала каквијех јада чипише нама Турци у свакој прилици — не велим само они пра ви, већ и иотурице — слушала си, колшш је иашијех нравијсх здравијех грдно Прошло због којег објесног Турчнна, и ти би се норед свега тога могла потурчити?" „Што су ђекоји Турци чинили, то се ие море у гријех упнсивати свима — у свакој шеници има кукоља." „Ти не знаш, колико те ја волим! ][а баш, што те тако много волим, на страшним сам мукама, што ће море бити баш твој пород временом задавати много зла Србима, јер ће брзо, врло брзо заборавити, да Је ностао од тебе, од Срнкиње." „Није за мене ђевојку, да ти на разговор пристанем; ал' кад ме изазивљеш, кажем ти: ако сам ја добра, биће ми и нород добар, а добри не чиие зла." „Прилике се ми јеп.ају и у њима људи. Кад будеш хотјела, да своје на добро унутиш, наићи ће прилике, што ће све твоје окренути на оио, што баш ти никад не би хотјела. Умријећеш ти, умријећу ја. Мени, чини ми се, не би могле кости ни у гробу бити мирне, кад пе бих учииио све, само да не буде ни изгледа на то, да њеко од твога срца отпадне, који би моме и твоме народу могао зла чииити. Питам се, штаје