Stražilovo

-$3 555

за тим се још један пут нначајно ногледа са Татјаном Марковном. Тушином и Нјером. У том ногледу се огледаху као тежак сан све муке и невол.е, које су за носледње но г(»дине нретрнели. Сви Ј^утаху. Ни Марта, ни н.еиии муж

нису раиумели тај ногдед, ис.то тако шуе ништа оиазила ни домака чел>ад, која се туда врзла. Са утиском тога ногледа и тога тешког сна нестаде 1'ајскогиз вида његових милих и драгих. Крај

Ж

X '4-- '

»> књижшост. ф -г- -^т 7 " -т> "?• •т*: т* 'I 4 * т 'а».

Ј1АВА ТОЛСТОЈА „ПРВИ СТЕПЕН'

овогодишњој мајској свесци рускога часониса „Питања ФилосоФије и психологије" има раснрава познатога рускога песпика и мислиоца, Лава Толстоја. Ту је раснраву писац наменио као нредговор преводу књиге Хауерда Ујл.ема „Тће ЕНпсз оГ Б1 е" и дао јој натпис „Први стеиен". Немачки „Бач Ма&аетп Гиг ИК:егаЈиг", ма да, нсјги , у тој раснрави нема никакве особито нове и оригиналне мисли, ипак држи да није с горега приказати ток мпсли пишчевих, особеии начин, како обрађује тему, п њеп по себи важаи и занимл.ив садржај, па то и чиии у свом ;'»1 броју од ове године. Ево како иише „Опз МипагЈп" о Толстојуи н.еговој номенутој расправи: Толстој је личност, коју неки поштују као новога месију, а други јој се ругају као луцкасту човеку. Но како он свакако спада ме1>у најчуненије мислиоце иаших даиа и како нико пе може иосумњати у његове чисте, несебичие и хумане иодвиге за бол.итак човечанства, то дело, које он обелодани, заелужује бар нажње. Ради Ли човек не само вента ради, него с намером да одиста нешто и уради, мора ностуиати доследно, као што то захтева биће ствари — всли Толсто.ј. Исто тако, као што човек нс може озбил.по хтети лебац пећи, а да пије најире брашно замесио и иећ угрејаб, не може човек озбил.но хтети живети као што треба, а да пнје иајпре ишао одређеним путем па да постигис својства, која су за такав живот иеонходно потребпа. Вал.ан ред у придобијању добрих својстава јесте нотребан захтев, па да човек дође до живота као што треба. 11о изгледа, као да свет ту иотребу више не увиђа те је има само још у калуђерским и испосничкпм круговима, а у круговима световњака мисле, да човск може

лепо живсти и кад нема оних добрих овојстава, шта више и кад је порочност јако развијсиа. Отуда је то, те су у иаше време и код већине људи ваиредио замршсни назори о том, шта је то лен јкивот. У старо време, нре но што је била још позната хришћанска наука, сви су учитељи, ночевши од Сократа, уздржљивост сматрали за прву врлииу на се код њих само ио себи разумевало, да све врлине иочињу са уздрЖљивошћу и кроз п.у морају нроћи. Јасно је било, да човек, који себе пе уме савладати у ком се развила тма божја полсуда па им је подлегао, не може живети као што треба. Јасио .је било, да се човек мора научити савлађивати сам ссбе, нре но што може и номислити не само на всликодушност и л.убав, него и на несебичиост иснраведљивост. По иовијим назорима као да то није више иотребно. СаД влада уверење, да са свим морално и леио може живети човек, који је иожуде своје развио до највишег степена, који не може Жив бити а да не задовол.и стотииу неиотребних навика, које су њим обладале. У наже врсмс и у нашем свету мисле, да савлађивање иожуда не само није нрва, па ни носледња, него са свим неиотребна дужност, без које човек може живети као што треба. Такозвапи „образоваии" л.уди уверени су, да навике комФора, т. ј. разиежености, нс само нису шкодљиве, него сучак добре, јер јс у тим навикама тобоже оличсна иека морална висина човекова, мал те ис врлипа. У већипи ромаиа сујупаци, који треба да приказују што узвишено и плсмсиито — почевшн од Чајлда Харолда па до поеледњнх јупака Фел.етових, Тролопових и Моиасановпх — тек којекакви бесносличари, који нитн шта вреде нити икомс хасне; јуиакиње пак