Stražilovo

-53 559 к-

геперације. Не1> и с тога, што није имао у себи ама баш ни труни полемична духа. Створен је био, да ра:шесељав'а и потиштснс душе, да речју и делом унућује на многу и многу срсћу, коју човек не може изгубити. Кад је прве своје годинс нроводио у Русији код кнеза Галицина, са младим Катковим, слушао -је песме украјииске и хвадио Бога, да му до ушију не доиире аламанско протеривање кн.ижевнога грађаискога рата, који је букнуо био у „Младој Немачкој" : Берне цротив Меицла, Хајне иротив Берна, Гуцков иротив Хајна, езаки против сваког. Шта би он био радио у тој Немачкој, он са својим генијем угодна живота, са својом философијом „нема ти ништа лешис"? Па гимназији у ТиФлису, где је по године било светаца и „Ферија због жеге", научио се на доколицу, за коју је имао тако <;ја-

јап дар. На нљоснатом крову своје куће, на боку брда Давидова, камо су у хаџилук јсздиле лене Ђурђијанке, „чаровни град пода мном а скоро као супце сјајни месец нада мном", научио је мађију, „мутабор" оне бајке, која је њега од немачког Фридриха Боденштета нреобразила у нер сијског Мирза-ШаФију. Кад човек ту мађију заборави, мора остати преображен док је жив. А он ју је одиста заборавио те је остао Мирза ШаФИ за сав свет, па и за историју књижевно сти, ма колико да је књига написао од то доба, приповедака и глума, историјских и критичких дела. Као Мирза ШаФи је и у касннје дане прошао стари и нови свет а сав је тај нут био славље његова певања у младости. Дело му из младозти живи и оно ће му осигурати вечиту младост у успомени људској.

Т КЕБНЕ БЕЛЕШКЕ. 4 вља из Котора, даје евоје пееме еабрао у зборкик и предао " у Злгребу. Зборнику ће ^ или Милица и Невепка , из.ипаних табака ередп.е осмилта изреком напоменути, да ће и да еу „пееме у томе зборнику , веома занимивијем (е гле!) предпримедбама на крају књиге", а „ово .псо номаже, да читаоци етеку што биемдржају овијех песама и о њихову по.ај сам зборник" — вели Сундечић — „поо,ј веледичној и високородној госиоји уз своју нјесму: ,Цјесник Србин сестри Хрватиди' (богме аћ не ће тек Српкињи!), штампао сам све а1»еее(1от д. . д Сундечић не ће тек азбуком!) а с временом ухвам се да ћу моћи и ћирилицом исти зборник објелоданити" (за ирви мах му је главно, да је латиницом). А ево заштоје и 1 посвета Хрватици и штампа абецедом. Чујмо само Сундечића, како се ту вешто (да не кажемо што друго! „извлачи из аФере". „Нека ми и ово" — всли — „буде очевиднијем доказом, колшсо менн вазда братска узајамност на срцу лежи и почива, и колико сталан и досљедан остајем 1у ваздашљим својим мирол.убивијем и иародпо политичкијем начелима, од којијех гсроз пуне четрдесет и четири године нијесам ни за један часак одустао, ма пгго мислили н говорили неки моји иротивници, који не суде мирном и три.језном намећу те су 'зато необичпо неправедни и неисврени" (о сирома Супдечић !). Позив свој на претплату уводи Сундечић овим, не баш са свим новим и оригиналиим напоменама: „Еротичка је пјесма душа прав« лирике. У н.ој се на ; јбоље п нај јасније огледају шежност и честитост

људскога срца. Прави се пјесник без љубави ии замислити не да. Па у колико је љубав пјесникова врлија и чпстија, а при том ненотиштена и неисхитрена, у толико су и љубавне ијесме драже и милије и у толико лакии- п|>« јан.ају оне за свако добро устројено људске • ; - По иIто је назначио цену кп.изи "и"вропгираној и „крагно" везаној, ио што је обрекао, да ће песме изаћи најдал.с месеца децембра ове године, по што се дал.е „скромно устегнуо", да „о овијем пјесмама ш шегИо" и „;-.ловца нрослови ', јер су „многс већ на јавности биле, . впше их ,је углазбљспо од велевриједиих нашијех (;. ко су чч, ти: ваши, госп. Сундечићу?) комиозитора: Јенг.г Грбића и Толингера, по што је најпосле још рекао, -1» еу све несме „у овом зборнику пречишћене, поизглађене и у потпуни ред смјештене" — по што је све то иснриаоведио, завршује свој позив „овим њеколиким врстама. које се налазе при свршетку више споменутог предговора" ■ „С мириом свијести нредајем те своје пјесме у руке пашој српској и хрватској омладини (но српској сва,.ако тек „с временом", кад узмогне „и ћирилицом исти збормг.:; објелоданити") обојега спола, тој двоименој, али потнуио једнокрвној браћи и сестрама (ала га уме г. Сундечић !>, да их читају и пјевају и да се поњекад сјете пјесника, који је поред народа и иародности заносито љубио још честитост и љепоту. Ма да ништа друго: наћи ће омладина у овијем нјесмама на претек њежнијех, плсменпгијох и здравијех осјећаја, без којих особито љубавна пјесма вал.а се по прдој прашини, умјесто да се узвије до висиче ведра ,љубавпога неба' ". Сасвоје стране немамо ништа више да додамо овом позиву на нретплату, до ли да опет и онет изразимо своје чуђење, даје Сундечићу п Загреб и ла тиница и УЈепае и све што је хрватско ф.чктично куд и камо прече од свсга што је српско а овамо се прене маже оним сројим стереотипинм „срнским или хрватским".