Stražilovo

-*3 553 и-

годипа, али му је све мисли зау;!ела. Сад је тек потпуно разумео своју бабушку. XX. На послетку се еврше и Мартини сватови и то, против сваког очекивања, врло скромно. Позвано јс било само више друштво из вароши и неколико суседних иоседника, што је ипак изиело до педесет особа. Венчали су их у сеоекој цркви носле недељне литургије, и за тим су гости початКени нарадним доручком у великој днораии старог дворца, коју су последње недсље очистилн' и довели у ред. Вино није текло иотоком. Није било зажарених лица, шумних разговора ни веселог клицања. Особито домаћа чељад

За тим је све прошло „благонолучно", изузевши јецање невесте, коју су у нотиуном смислу речи морали да. отргну са груди бабушке, која се и сама једва уздржала. Она је била бледа; видело се, да ју је стало необична усиљавањ-а, да се одржи на ногама, кад је гледала са оба.те, како јој одводс кћер, коју је толико дуго држала на грудима, на рукама и иа колсиима. Она ее код куће тек онда облила сузама, кад јс осетила, да њена наручја пису оиустела, да се у њих страсио бацила Вјера и да сва н.спа л.убав нрипада тој њсној другој, после горког искуства сазрелој кћери. Татјана МаркоВна и Вјера се спремаху, да

Главна уллц; беше разочарана овом скромношћу, на и ако су мушки добро повукли, инак иије ни један нао као мртав од пића, што је но њихову значило, да сватови нису били весели. Марта је блистала ленотом, као херувим. Тога дана нојавила се нова црта, нов осећај на њену лицу, који се изражавао замишљсним осмехом или сузама, које би ј-ој час но оросиле трепавице. Свесност о новом животу, у који ступа, новим дужностима, које је чекаху, придевала је њену лицу пежан и сетан израз. Младожењаје био скроман, скоро бојажљив, не беше више на н.сму обичие живахности; био је раздраган. Татјапа Марковна је била. замишљена и срећиа, Вјера бледа и непристунна.

а у Битољу. сс иреселе у Новоселово а за тим у госте к Викснтијевим. Тушин ихје позивао, да лето проведу код његове сестре. — Не знам. Иванс, Иваиовићу! одговарашс на његово иозивање Татјана Марковна са уздахом. За цело обећати не могу, али и не одричем, то зависи од Вјере. Тушип је примир на себе, да управља Малиновком за времс одсуства Татјаие Марковне, ,с којом.ће поћи само Василпса, Јегор, кувар и ксчијаш. Недељу дана носле Мартиних сватова рекне Рајслс, да ће кроз два дана отнутовати и заповсди Јегору, да скине чсмодан и спреми одсло и рубље. Јегор му овај пут поверова.