Stražilovo

чз 572 к-

наједаред скочи у страну и побегне машући гдавом лево и десно. — А, овај је заиста освојио Ираг, номисдим ја. Уђосмо у собу. Бригадир скине шешир са знојавне косе, узвикну: фа! . . . наслони се на столицу и ногне главу . . . — Дошао сам к вама, Василије ТомЈПћу, започех своје дииломатске иреговоре, — само због тога, што сте ви служили иод великим Суваровим — у опште унествовали сге у тако важним догафајима — иа би за мене било од велика интереса, да сазнам нодробности. Бригадир ме иогдеда .... Лице му се чудновато засја — и ја већ очекивах, ако и не причање, оно барем коју реч у знак одобра ваља и радостн .... — Чини ми се, господине, да ћу скоро умрети, — рече нолугласно. Ја се силно зачудих. — Како то, Василије Томићу, — рекох му на послетку, — од куд сте дошли на, ту мисао ? Бригадир замлата рукама, горе доле некако детињасто. — Па за то, господине .... Ја .... можда и знате.... покојницу, Агрипину Ивановну — Бог јој дао у рају насеље! — често видим у сну — и никако не могу да је ухватим непрестано јурим за њом — али никако да је ухватим. А прошле ноћи — видим, као она стоји преда мном полуокренута и смеје се. Ја јој одмах притрчим и ухватим је . . . . А она се као окренула мени и говори: но, Басињка, сад си ме ухватио. — Па шта ви из тога закључујете, Басилије Томићу? — Иа то, госиодине, закључујем: суђено нам је да будемо заједно. Па за то вам и велим, слава Богу: слава Господу Богу, Оцу и Сину и Свјатому духу — (бригадир поче певати): и ниње и нрисно и во вјеки вјеков, амин! Бригадир се иочне крстити. Видео сам, да се с њим више ништа не може израдити па тако и одох. XIV. Другога дана стигне и мој пријатељ . . . . Ја му споменух бригадира, своје посете . . . . Аха, да! иа ја знам његову историју, — одговори мој нријатељ; — нознајем се добро и са статском саветниковицом ЈГомовом, чијом ми-

лошћу се и наместио овде. Ал" чекаЈ: чинн ми се да има у мене и нисмо његово истој тој саветниковици; на то писмо му је и уделила тај кутић. Мој нријатељ потражи мало међу својим хартијама и нађе заиста бригадирево писмо. Ево. вам га од речи до речи са искључењем ортографских погрешака; Шкгадир, као и сви људи тадашње епохе. бунио се у словима „е" ii „1 ј ", — писао је: „хкому, јнтопђ , слгодми" и т. д. — Нисам сматрао за нужно да оставим у иисму све те погрешке: пиемо и без тога носи на себи иечат свога времена. Милостива госпођо! Раиса Павловна! После смрти мојега друга, а ваше тетице, имао сам срећу нисати вам два нисма, прво јунија ирвога а друго јулија шестога числа 1815 љета — а она се упокојила шестога маја исте године; у њима сам-вам откровено изложио чуства душе и срца мојег, који су били потиштени убиственим оскорбљењем и нацртали вам моје невољно и сажаљења достојно очајање; оба писма су послана и асигурирана царском поштом и ирема томе нема сумње, ,да сте их морали прочптати. Чрез .откровшшех моју у њима надао сам се получити вашу бла• годетељну пажњу према мени; али ваша чуства саучешћа била су удаљена од мене, несрећнога! Оставши носле јединога друга, Агрипиие Ивановне, у потпуно растројену и оскудну стању, полагао сам, по њезиним речима, сву своју надежду на ваше благоутробије; она, осећајући већ кончину, рекла ми је баш овима, тако рећи надгробним и вечно намјатним речима: „друже мој, ја сам твоја змија и виновница твоје несреће, осећам, колику си ми жертву принео и остављам те сад у жалосну и заиста оекудну стању; после мо.је смрти притеци к Раиси Павловној" — то јест к вами, — „и моли од ње номоћи и иризивај је! Она има чустнително срце, и уверена сам о њој, да те не ће у беди оставити." — Милостива, госпођо, нек ми је превишњи создатељ мира сведок, да су то њезине речи и да говорим њезиним језиком; и полаг тога, уверен у добродетељност вашу, .обратио сам се ионајире вама са чистосрдачним и откровеним мојим писмима и не добивајући дуговремено на њих отвјета, нисам могао инако да мислим, него да ме је добродетељно срце ваше оста-