Stražilovo

чз 562 к-

Вача, прену грудима; огта осети страховиту руку, која је све јаче стеваше .за грло и Мајка јаукну, преперажени Стевап иодпи;е је са узглавља, вичући је по имену; али се она пе одзива више, јер је -— мртва. • V * Сахранише је сутра дан. Благо јесење вече, које се тога дана извијаше, чисто је мамило својом пријатношћу. Разбијени ситии облаци лете.ш су по плавој иучини, са које сијаше коло месечево; звезде, после јучерашње кише, изгледаху много крупније и сјајније, а свеж иоветарац пиркаше по чистоме ваздуху. Неки пријатан мирис, номешан са мирисом скоро покошене траве, ширио се на све стране. На гробљу је било тихо и мирно. Само једно капдиоце што је светлуцало кроз густу траву, која се дизаше око озидане гробнице Стевапове жепе. Ову тишииу иије ништа реметило, ос-им што се из далека, међу сеоским бостанима и виногр.адима, чуо но кад кад звук ]гуда]>еле Фруле и монотони лавеж чобанских иаса. Наварошкоме торл.у мзбијагпе гго поћи. За нрквом гга уској стази, која беласка иза густих гробова и зелеиила, чули су се ттеки кораци. За мало ноче нромицати и човечја нрштика. То је био стари гробар. На рамену је носио атнов. а ишао је иравце једгтој већ до нола ископапој јами. То је нов гроб, који требаше до сутра свршити. Гробар је ходио ногу пред погу и тихо певукао веселу песмипу, као да пе бепте на пол.има вечнога сна. Пут га је водио поред гробнице, у коју сахранише Стевапову жену. ()д једном га нешто пеочекивапо заустави. Чуо је гтеку нотмулу лутгу. која долазаше исиоД земље. Оп ослушпу и збил.а ттије се преварио; тун одјек поповм се ј01П једпом и то као из гробпице. Сад нриђе ближе г])обници и ослушкиваше, али све бетне мирно. Он но1>е дал.е, кад се она лунњава из гробпице јаче ионови, а за овим и неки нејасан шум стаде брујати исИод земл.е. 11|)енлан1епи ]'робар устуктту: лула му иснаде из зуба, а коса нод шубаром иакостреши се. Неколико корачаји иђаите назатке на за тим иоче бегати право у варош.

Шта ли је било то? За цело се Мртви буде. Нека говори ко шта хоће, али мртви могу да устају. Он је већ дваред видео, да костур мртвачев тте лежи, као што је ттамештен, полеђупгке, него потрбутпке, лицем окренуто *земљи. А уз то се сети и онога старца, који на самом оне.гу из сандука устаде и који и данас нрича у своме селу, како је страшиа провалија, п]>еко које се на онај свет ирелази. Тако је гробар размишљао бежећи. Дакле, шта је билоУ * * * Ова гробница иостоји већ двадесет година. Неколико мртвачких саидука леже у њој, поређани једаи до другога. Међу њих је снуштетг и сандук жепе Стеванове. У зазидапој подземној соби таква је тама, да се ништа не види. Бечити сан не трпи светлости; обнажепа и хладна смрт огрнута је тамом. Около ио ноћи сандук иове покојпице . тихо се потресе. Дубок уздах зачу се из њега. Мртвац се буди. Млада иокојпица осети, како јој струји но жилама; руке, које 1га грудима почиваху, нођоше- Л1тцу- Ј ,дестту хтеде у вис да подигне. Осећаше загушљиви задах, који је чисто нритискивапте, и опа отвори очи, али у густом мраку пије ништа видела. „ Стеване!" Све беше мирио. „Стевагте, где си?" — нонови нокојпица, али, место одговора, зашушта пеко и она осети како јој нреко руке пешто хладно и вијугаво нређе. То беше змија. „Шта је то?■ Сап.ам ли ја?" узвикну но ново, али место одговора живи становници у гробници разбегоше се пренлашени у своје јаме. Млада жегта осећаше страву. Где је? Зар ттикога иема? 1Т полако, с муком ноче се дизати. Руком, којује нружила, одупре се о ивицу суседиог сапдука; капак са сандука наде и огта се омаче на један костур. Пружи другу руку и иапигга лобању. „Мајко!" цикпу уплашепа и скочи нротивној стратпг; али ту се спотаче на други саидук и наде иа кости' другога м])тваиа. „Помоћ! Ја сам жива саран.ена! Зар