Stražilovo

чз 568 Е-

је сав дрвен и знојаван, са изразом радосног задивљеља на лиду, као да је мадо час видео нешто особито нријатно за љ и неочекивано. Одмах нонуди и бригадиру колачића, — овај узме и ноједе. Пођосмо даље. X. Од ракије се Краставад, што кажу, са свим „разлимунио." Иочне тешити бригадира, који се журио напред, тетурајући се као на лггакама. — А што сте се ви, баћушка, господине, тако скиселили, нокуњили се ? Ако је но »вбљи, да вам отпевам једну песмиду. Од стика ћу учинити, штогод зажелите . . . Немојте ви, молим, штогод да посумњате! — окрену се к мени; исти овај наш господин су страшно смешљиви," један Бог! Гледим ја синоћ; иере жена на бари ноге — а трефила се нека одебела кена — а они стоје од остра] 1 , па само што не нукну од смеја, тако ми Бога! . . . Ево одмах ћу почети: знате ли песму о зецу ? Немојте ништа гледати на то, што сам ја овака наказа; има ту у нас у вароши цигадка: једна њушка само така може бити — а кад запева: раку да копаш: лези па умри. Он разгиави што је већма могао своје влажне, црвене уене, нагне главу у страну, затвори очи и поче певати тресу±л ..брадом:. Ловци лове нољаном, Зека лежи нод трном, Од стра' стрнже ушима. И нреврће очнма Чека смрт! Шта вам јадан учнних, Ој ви ловци бесрдни ? Ак' у купус заседох, По лист један ноједох И то код вас не! Чујте бре! Краставац је све са већим и већим одувљењем певао; У луг стругну зека леп, А ловцима диг'о р.еи: Од вас ме сачув'о Бог! Ево вама рена мог Н иеам ваш! Краставан већ више није невао, него је урлао: А ловџије цео дан Траже веца у ааман: Још се.1 љуто свадилн. Друг друга ллгрдили: Ал' лас лепо оправн! Обешењак ћопавл!!

Нрва два стПха свакога кунлета невао је Краставац оТежући гласом -- а остала три на против врло живо, кочонерио се и искорачивао ногама; при свршетку сваког куплета би се „врцнуо" т. ј. ударао самога себе петама. Продерав се колико га је грло донослло: „Обешењак ћонави!" преметне с.е на земљи... његово очекивање се испунило. Бригадир се на једаред засмејао танким, плачљивим смехом и то тако слатко, да није могао даље да иде — па мало приседе, таикајући немоћно рукама по коленима. Ја гледах на његово поцрвенело, грчевито искривљено лице и страшно ми га беше жао — особито у онај мах. Одушевљен успехом окрену Краставац играти „присјадку" неирестано припевајући: „шилди-будилди" и „начики-чикалди" .... На послетку забоде нос у прашину . . . Бригадир се на једаред престао кикотати и поче се тетурати даље. XI. Прођосмо још четврт врсте. — Указа се малено селанце на прибрешку плитке проселине, у страии се видео „дворад" са половном стрехом и једним димњаком, у једиој од двеју соба у „дворну" настанио' се бригадир. Спахинида тога. сола, статска савепшковица ЈЕомова, која је стално живела у 'Петрограду, дала је као што сам касније доенао — то уточиште бригадиру. Наредила је, да му се издаје месечна нлата и да га послужује једна сулуда сељанка, која је живела у том селу и која, и ако је слабо разумевала људску реч, ипак је ио мњењу саветниковице била у стању, да почисти собу и свари шчи. На прагу куће обрати се поново к мени бригадир са пређашњим екатеринским осмејком: да изволим, ако је угодно, ући у његов апартмаи? Уђосмо у та,ј „апартемент". Све је у њему било забрљано и сиротињско, и то тако забрљано и сиротињско, да је бригадир, оиазив сигурно по изразу мога лица, какав је утисак учинило на ме његово нребивалиште, промрмљао слегнув раменима и намргодив се: „се—не—па .... оељ—де—пердри" .... 1Цта је управо тим хтео рећи — нисам никако могао да разаберем .... Кад сам почео говорити с њим француски, нисам добио од њега одговора на том језику. Два предмета су ме особито зачудила у стану бригадиреву: прво, великн официрски крст светог Георгија у црну оквиру, нод стаклом и старицским натписом: