Stražilovo

-јз 595 Е>-

откријеш, а Бог свети зна, шта се све и ие кува нод оним оделом . . . Па ти велим: дај Боже, Митре, да се ја нреварим, а ти да се о противпом увериш . . . Заћутао Митар, ии да би реч, а овамо се лепо види, како га је брата баш у жицу згодио. Сад нрви нут беше у искушељу, па се сети свих оних неприлика, у које беше загазио. Као да му се од једгтом и очи отворише па загледао онамо, камо је већ давна требао загледати. — Можда ти, брато, тако мислиш, ама није тако, — бар до сад не беше оп такав, за каква га ти држиш . . . — Ех, за то ти баш и велим: да Бог да, да се то све и сврши добро, да Бог да се ти још више и огаздио и усрећио . . . Мој Митре, (и брата поче из тиха, као отац кад светује свога сииа, који је злим трагом пошао), данас памет царује, а новац му слуга. Море, поштење је дапас само на ус/гих, али у делима пе . . . Метпи руку иа срце, те се осврни па реци: е да ли смо данас људи или пе. Ако си добар, слуга си лукавоме, а ако си поштен, жртва си непоштељу . . . Трже се Митар па га као нентто зазебе око срца. Мудра реч ова дарпу га у душу, и он изусти искрено, отвореио: — Брато ... ја ти верујем . . . верујем, јер је тако . . . — И веруј, — ама буди и мудар. Мудар је данас пео свет, па отуд ето и свих зала на љему. Паднеш ли у шаке такову човеку, онда, Митре, заман ти и све твоје имаље, заман ти и све твоје поштеље. Копрцаћеш се као рак па живу угљену, али ће ти која вајда бити. А злобан свет још ће јаче нотпириваги жар, да пропиштиш у болу своме. Па Ке и да те исмеје, горко да те исмеје, и ти ћеш ироклети и опај час, када си се и пустио у такове с/гвари. Није твоја намет за тај носао, и ти немаш ни срца нн душе, да зачнеш такова чуда и покоре, што чнне други . . . Беше то мудра реч . . . Лепо се то чуло и код љега на лепо и нрошло. Замахнуо гркЛукајош побледљом сво-

јом спагом, иа га привуче к себи, јер је увидео, да ће ту скоро и крај бити. Па га тако водао но својој вољи, ћефу и ћуди, баш као опо укроћена медведа, кога спромашак по селима гони, да га исхрани. папоји и одржава . . . IV. Мој рођаче, шта се све и не деси на овоме широкоме свету. Има зала н несрећа, па кад им се и у сну не надаш, а оне ноникну, да речеш: ђаво их поеејао, па те узму у ковитлац, те те обрну, да ти и срце и душа нропишти под теретом љиховим, а има добара, па ти се сама иопуде, да пе знаш, ни како, ни од куд, већ седнеш, што 'но рече Јеротије, па као да велиш: лези, лебу, да те јем . . . Ама тако је то свугде. Роди ти се миоги у госпоству, па у госпоству и умре, а сиротиља кулучи целога свога века, па де реци, е је и то човек као што је и други, иа да ли му то живот? А Бог нас је овамо створио све једнаке, са једнаким нравом. Или, — а морам опет да поменем Јеротија, — што 'но он казао: није човек створеп да живи са ноштеља свога, већ да гљави другога, и тек на лешини љеговој да заснива срећу своју, — па веле: не проиева нико, док други пе нропишти, или, кад јаукне једап, онда је други сретан... Јаукпуо тако Митар, кадаје грк Лука пропевао. А пропевао као пикада до сада. Ех, сад да му се нешто нрене отап, из гроба, кликнуо би од радости, на као да бп му рекао: е, сад видим, да си мој нрави син . . . И био му прави син. Пошао љеговим трагом иа га и обишао. Пије тутиуо просјачки комад у торбу своје жртве, већ је п и.ега извадио, на још покунио и оно нешто мрвица из торбе, и гурнуо своју жртву тако немилосрдно 6д себе, да је то било и Богу плакати . . . Ех, беше то човек, или иечовек, иел>уд, пеман ... А чуј само како је своје зле намере и доконао . . . Када је Митра довукао до дуга и нропасти, дозвао га једно вече к себп.