Stražilovo

-га 597 н-

— Ех, превара! Ама, човече, не буди луд. А ко те је враг и терао, да се потпишеш ? . . — Јесте, ја сам се потписао, али не на таки уговор . . . — Све којешта. Море, то се мене не тиче, мени ево овде писмена говоре, а друго, нисам ја сад тако пи доколан, да ту расправљам и даље с тобом. Ако мислиш, да ти је што*лажно, иди, па нађи себи адвоката, на нека те он учи и браии... И изишао је и нашао адвоката. А грк Лука, и он је узео адвоката. Па било ту опда и парница и позива, и каскања и терања, и викања и псовања неколико месеци. Дрешила се Митрова кеса на се и везивала, после се опет дрешила, док једпом иије и усахнула. Усахнула једном, иа за увек . , . ЦРВЕНА КАПА. роман Јована Захарјашеви^а с пољског превео Рајко. На ту реч „тринаест" уђе у пекару економ. Беше то бркајлнја — брци му пали скоро на рамена — зими и лети једнако опаљен. У руци му ловачка торба од јазавца. — Тринаест? повиче промуклим гласом," који вас, клуподери, изрече ту кобну реч?.. Тринаест је кобан број! За њим иде узастонце несрећа! Сви умукоше, јер чело господина економа беше страшно намрштено. Стрељаше црвсиим, од ветра, очима по пекари, као да му се хоће, да избије коме два зуба. Беше то још доба кметства. Грозно обличје економово улеваше чел>ади свети страх. Апелације није било, а домаће парбе решавале се увек у првој инстанцији. Еле није чудо, што је стари Матија брже боље пограбио краковске узде, па узео, необично вредно, отирати сјајни туч иа њима. Кухар, не имајући друга посла, насуо воде у шерисњу, па стао на врат на нос мешати великом кухачом, као да разбија смесу за торту. Само баштован не умејаше да нађе посла у брзини. Стајао крај камина и грејао руке.

Сад еио сви кукају. А свет зао и злобан па једва то и дочекао. Још док је терао са адвокатом правду, шуњали му се око куке иа га исмевали, а сад, како је распродао земљу, смеју му се баш у брк. А онај Влајков, онај несретник, прати му сваку стопу, као опо цриа сенка, на му баш и довикује: — Их газда, ала си богат, као снајија . . . ал не реци: иш пе праши! . ." А цело село удри у смех. Ех, зао је свет, зао, на те злоћом шиба баш као оно хладан, кшповит северац. Па реци онда, е да ли смо данас људи или ие! . . В. Милан Марин.

Ркрвих даиа у Фебруару 1846. скупило ; се у Љешвичком двору више гостију, него обично. Узрок би била иека доаћа свечаност, која је ипак свакојако умачена. Стари кочијаш Матија, који је возио Љешничког властелина иа венчање, сећао се доста јасно, да је то било у Фебруару и да данашњи гости славе годишњицу тога знаменитога дана. Ћорави кухар новлађиваше Матији. Беше то, богме, и за њега знаменит дан, јер је онда, неким непознатим случајем, изгубио десно око. А опомињаше се и како га је стари баштован тешио и говорио му, да ће му бити лака смрт, јер ће „требати да само једно око затвори" !.... Но вису сви мислили као кочијаш и кухар. Житничар увераваше, да се венчање Љешничкога госнодара пије обавило у Фебруару, него на измаку марта, кадсејевећ почело орати под јарицу. Са свим противно доказивашс баштован, тврдећи, да се је та свечаност обавила одмах носле „Три краља." Израчунао је чак на нрсте, да је томе унраво тринаеста година.