Stražilovo

чз 534 ез-

— Нисте још дорскли целу мисао, иримети Комесар, лијући арак у чај. — Човек, који нешто л.уби на овом свету, добар је и племенит човек! — објасни госиођа своје речи. Комесар долије још један нут арака у чашу, на добрано новуче... — Тако је, човек мора нешто љубити одазва се комесар, натегнув још један пут чашу — љубимо титреике, љубимо жену и децу, а љубимо и какову велику идеју, узвишену!... — Та последња је лубав највиша, јер за и.у све жртвујемо! — шанне домаћица и заслони очи. — Ако је паметна и ако нису само таште Фанатичке речи! — дода комесар, на опет потегне из чаше. У то се зачу цвиљење малога детета у побочној соби. Мати ђипи и оде онамо. Комесар се намршти и погЈгеда на сат. Стах и Јадвига се прилепише уз њега. — Вал.да не ћете отићи тако брзо! — одазваше се обоје скупа. — Морам ићи, одговори мрачно комесар писаћу Херману. Шта ћу да му кажем? — Ах, немојте још ићи, господине! — окупише братац и еестрица. — Тате нема а на пољу је тако страшно! Комесар гледаше мрачно на децу. У очима му гораше нека дивл.а ватра. — Ходите, да свирамо „ћ/ћагтоше сЗез ан^ел" — шанне Јадвига и новуче га за руку. У тај мах јачи ветар груне у тоиолу под ирозором, сухи огранци страшно запраскаше а стари Хектор стаде завијати тако жалосно, да се но целој околици разлегало. — Сад се не може свирати „ГЛшчпоше <3ез ап§е.ч", — одговори, с немилим осмехом, комесар, — јер тамо на иол.у невају -- зли духови! Стах врисне и ухвати комесара за скут а Јадвига га зграби чврсто за руку па се стаде нрипијати уз њега белим, нрелепим раменом. Комесар онет седе, блед и рекао би у дрхтавици. Домаћица уђе сада, с малим дететом, у собу. На мајчиној се руци дете умирило и весело гледала на сакупљене. Пружало малене ручице комесару и стало се смешкати. — Како је име кћерчици? — занита комесар с дивл.им изразом на лицу. — Ванда! — одговори мати, милујући дете.

— Ванда, Нанда, Ва.нда - што не хтеде Нсмца... — декламоваше весело Стах. Комесар се угризе за усну па постаде оиот миран, као и пре. Устане са столице па опет погледа па сат. — Ето видите, господине комесару, јави сс домаћица с дететом на руци. — Кад човек л.уби овакога црвића, зар не љуби лепу узвишсну идеју? — То је истина —. рече заједљиво кок^, сар — ваша кћерчица означава неку идеју, која се од баснословних времена све до данас сачувала у целости и нрелази у женској лози с једнога нокољења па друго. — То је доказ, као што вп велите, да је идеја наметна, а да није треиутни Фанатизам! — одговори домаћица, дајући малу цурицу комесару, да ублажи препирку, Ко 4 месар узе дете на руку, позабави се с н.им немарно а за тим брзо приђе прозору по чапку. — Ал је страшно иа пол,у! — рече домаћица, не задржавајући комесара. — Господин комесар каже, да су сада на нољу — зли духови! — одазва се Стах с очигледном препашћу. Мати с дететом иа руци све узнемирепија гледаше на комесара, који у тај мах стајаше замшпЈг .ен код прозора, не слушајући, шта му се говори. Нагло, као да се иза сна пренуо, погледа на сат и журно зграби чапку, која лежашс у углу. У тај мах удари у прозор жестока светлост. — Негде гори! — повиче домаћица и прилети нрозору. Стах и Јадвига прилепише се уз матер. Комесар стајаше један час као ван себе. Црвена светлост, која слабо до прозора доиираше, облила злокобним блеском наоблачеио му лице. Стах и Јадвига гледаху га са страхом. Најпосле се трже и, погледав јошједном на иожар, рече несигурним гласом: — То негде далеко гори! Идам да пошљем своје стражаре, да извиде штаје!... Него је велика ватра! Рекав то опрости се против воље Стахове и Јадвигине, која му још једном наиомену, да иде „ зјшм духовима"... Домаћица га не задржаваше, желећи сада самоће. Мало за тим беше у соби глуха тишина. Мати стајаше с троје деце на ирозору, осветље-