Stražilovo

нз 639 а-

Грк итд. Зар не би тако исто могле бити и све школе и све опћине наше чланови Матичини? Зар не би, место 3, сваки наш манастир могао ириложити по 200 фор., зар не би осим седам горњих и све читаониде српске могле дати на књижевност по 50 ф. и више? Ови чланци су мали прилог познавању прилика наше Матице. Не мислимо, да је нред-

мет исцрпен, пли уверени смо, да овим путем треба поћи у питању Матице Орпске. Нека ови ретци нотакиу наше књижевнике на размишљање и на проучавање наших прилика, па је његов задатак испуњен. Жепо вели бесамртни Гундулић:

ер великрат жскра жала многи је огањ разгорјела. Тих. ОстојиЋ.

КЊИЖЕВНИ ПРИКАЗИ, Србобран, пародпи сриски калеидар за просту годину 1893 , 1с <гја има 365 дана. Приредио Снма Лукин ЛазиН. Издање српскс штампарије у Загребу. Цијена 35 новчића (70 пара дин.). Српска штампарија у Загребу 1892. Вел. 8-а. стр. 33 + 116. — Радосна појава. Ћиридицом штампан, скроз и скроз у српском духу уређен кадендар из крајева, одакле смо до сад свикли дочекивати веома мало радости. Поадрависмо га иекреном добродошдицом и мило нам је те можемо нотврдити, да .је с пажњом п бригом уређеи. Мути нам до душе мало радост то, што се и у ту књигу за народ увукло, ма и у запећак само, уредниково нолитичко „Вјерују", те нас посред уживања у одуП1СВЉОНИМ родољубним изливима и мудрим саветима народу немилоетиво нродрма и подсети на неутешну јаву, у којој она четири „зиака сдовјсности " у српеком грбу с' ни сама међ собом не слажу, Од како су, једно друго вређа, Једно другом окренула леђа — (3. Ј Ј. На Вслики Петак). И без тога је „Србобран" могао постићи своју „једину намсру, да сузбпје зао и штетап утицај неерпских и ри мокатоличких кадендара, помоћу којих се у овоме народу српском врло успјешно ширила туђинска народносна и вјерска пропаганда." Овако баш хоће оно, што је похвадно и лепо, на име „истицање Сриства и величине српске мисли", ако ништа друго, опо да избдеди, јер је страначка вагра — слектричпа ватра. Но код нас то већ нс иде друкчије и није ту „Србобран" усамљен. Мора то дакле човек одбити на општу нашу, рекли бисмо: специјално српску болест, тс не сме крај тога превидети оно много, што у „Србобрану" управо изазива похвалу. Ту јс пре свега уредникова, топло и заносно написана легенда „Двије сузе" („суза очајања" и „суза радосница", што их обе „приложи човјек божји, протопоп Нсдјељко"), па Змајовина песма „Па велики Петак' 1 , па „Кратки одломци и изводи" из Нушићева дела под натписом „Маркова држапа". Развесели нас и опаска уз тај чланак, у којој прочитасмо, да је Нушић за штампу епремио ,.још једно замашно дјело о пароду и земљи у Маћедонији а под натписом ,Крај обада оридског језсра"'. Међу осталим стварима у „Србобрапу" задовољила насје особито „сличица из Орсма" под натписом „Због црквеиог стола", у којој јс иеки „Душап" у облику лепе и занимљиве приче

дао народу веома красне поуке. Исто је тако обликом допадљива а тснденцијом поучна и уредникова „Усномспа пз Баната" под натписом „Папуча ил шсшир?" Међу поуком народу у озбиљну тону одликује се поука свеште ника Јов. П. Јовановића „Ружан обичај" (против „бијелења и руменења лица бојама") а тако исто и поуке „једне паметие Амсриканке" матерама са додатком безименога писца СрпКињама матерама. А и остали су чланци који више, који мањс — иајмање' ..Грађанска буквица" кадри обавестити народ о многом чему, што дотле можда није знао а ваља да зна. Са те стране можемо мирнедуше препоручити „Србобран" српском свету. Истина кад бисмо са свим без обзира на ону „једину намјеру" изрицали свој суд, не бисмо могли ни куд ни камо, него бисмо морали отворено рсћи, да је ово или оно н. пр. погдешто из „Занимљивости" могло и изоетати, али овако нека де! Сврха оиравдава ередства. — Сдика и ликова нема „Србобран" саразмерно много а „тај недостатак" извињава уредник тим, што је „календар израђен у најкраћем року". Не знамо, да ли се тим даје извинити и „недостатак" у знаи.у ернске Фонетике, који у овом календару тако често избијау окорну коштацу тврдих и меких сугласника. Г. Орао. Велики илустровани календар за годину 1893, која јс нроста, има 365 дана. Уз сарадн.у српских књижевника уређује Стеван Б. ПопоеиИ. Година деветнаеста. Цена је 50 новчића или 1 динар. У Новом Саду, издање и штампа А. Пајевића. 1892. 4 а. Стр. 128. — И овај дсветнаести „Орао" - уређен у духу својих осамнаест предака — испуњава у иуном смислу све захтеве. које је обичај стављати на овакву књигу за народ. У овој се књизи ире свега уредник под натпиеом „Народне светковиие" сећа летошње прославс у спомеп дану, кад се пре двадесет и пет година за угарскога краља крунисало Његово Величанство, наш краљ. За тим еу у слици и речи приказана два кародна добротвор» : оснивач ерпске велике гимназије Новосадске Сава Вуковић и Божо Бошковић, који је основао закладу, да се иа ње издржава у Д-убровнику женска школа, ,.у којој има сс предавати: вјеронаук правоелавни и књижевна настала у српском језику писменима ћирилским." Првога јс приказао уредник а другога Томо Крстов Ноповић. Драгомир Брзак, који се сад тако рстко јавља, иеказу.је у цесми своје мисли и осећаје, којо га обузсше „На гробу во.јводе Ајдук-Вељка