Stražilovo

чз 626

прилике их измирише. Само се трагови пеповеретг.у позцају и данас, јер се н.их двоје у јавпом животу нигда не слажу. Друштво је живо ћеретало. Тек ће Баговски из небуха прекинути: „Па шта да се ради?" „Угледајмо се на женске, и онако писмо давно игралп карата," рече Оларић. ТТТ та Ви велите, Мргудићу ?" „Ја нисам нигда кварио забаве. Стојим на расноложењу." „А шта ћемо са учом? Тај не зна Фарбла". „Нека иде међу женске; он и тако игра с њима Фрише Фире, па нека га мало онапоље!" рече Мргудић. „Ах, има их доста!" Оларић ће, нровиривши кроз завесе у салу, „па може и оп Фарбла." „Извииите, али ја ту игру не разумем." „Лако ћете је разумети. Који има више у једној Фарби а у четир карте — тај добија. Имате ли поваца?" „Новапа имам ; али бих волео, да буде без мене." „Та шта без вас! Једаи пуг морате научити; а бол.е нре него после." „Па гилт!" рече учитељ. Оларић промеша карте а Баговски ће бИти ирви. Метне Форинту „визе". „А, а, то је много!" замери Оларић. „Ништа, молим; ја толико, а Ви, кад будете први. можете колико хоћете." И учитељ се противио, тим више, што му је то било првина а — узгред буди речеио — није ни имао више од два форинта. Но имао је у буидеви петнаест на с тога извади Форинту и метпе је на сто. Оларић баци карте, јер није нипгга имао. „Да видим, шта I>и имате?" запита учител.а. Овај не даде. „Сигурпо ајпц!" рече Мргудић. „Два Форипта бесер !" повиче капетаи. Учител. узајми ФОрипту и метпе обадве. „Трп блннд!" Учител. се :!ан])веин, опет узајми и даце. „ТИта овај има?" заиита опет Оларић. „Два иштем!" Даде се и то. Код „блиида" остадоше

само учител. и каиетап. Учител, „цурукује" дуило, капетаи „нобегне" и тако учитељ повуче „пгнуру" на својих иетиаест. Учител. стрпа Флегматичио новац у џеп, је]> је мислио, да му је ту место. Играчи стадоше протестовати, но у том се чује из друге собе: „Платка! илатка!" и „Ах, ево плаћам, али ћете извинити, не могу даље, јер морам ићи надгледати вечеру. Нека ме господин Бојводић замени." И збиља улети госнођа Фаустина мећу играче, ионуди Војводићу руку и замоли га да ју замени. Кацетану ово не бејаше по вољи те се стаде противити. Али благ поглед госиође домаћице умири га. Војводић се извини и оде са домаћицом међу жеиске. „А, господиие Војводићу! Ви канда добро!" „Изволите видити!" и покаже повце. • „0! зар на једаред толико?!" „Та не знам ни сам, како се то догодило." „Изволите паставити!" домаћица ће и понуди место учитељу до госнође Мргу дићке. За тим изађе међу карташе. Разгледа ситуацију на стане вребати ноглед Мргудићев. Они се Некако зиачајно ногледаше, иа што госиођа Фаустина главом мане па место, где је учитељ седео. Мргудић климну главом одобравајући и насмехнувши се мило ногледа у домаћицу. „Платка! илатка!" заори се онет из сале. Војводић се пребацио те мораде платити платку, читаву Форинту. „И ви платка!" повиче иза леђа домаћица. „Не смете ви седити до госпође Мргудићке; непрестано се буните". „Извините! Ја сам се само пребацио а то се догоди сваком. У осталом, добро кад сте дошли, јер ми пекако не иде добро карта." „А, а! ви сте ми каваљер! Ви би да ми губимо! Но, јесте ли чули!" Домаћица заузе Во.јводићево место. „Гледајте ! Ваше је место сретно, ево кеца !" „Погледајте овамо!" повиче госпођа Мргудићка Војводићу, те јој овај ириђе. Домаћица памигне на бележниковицу а ова се не могаше уздржати од смећа те све оида ирсиуше у смеј. На тај смеј уђе