Stražilovo

-га 682 и-

.У тај мах уђо слуга и нозва га у двор на чај. Комесар заиоведио стражарима, да се данас никуда нс мичу п отишао из своје собице у дворске собе. IX. Ме1>у тим сс у двору догађала дивна сцена. У једној мсђу крајњим собама, нред ликом Матерс Божје, горело црвено кандило. Млада жена, наслоњсна на клецало, укочено гледаше мртвим оком у два нут засечено лице Богородичино. ЈБено неизмсрно бледо лице, њене бледе усне, које грчевито дрхтаху, одаваху ужасаи бол. Рекао би, као да се дуго молила и дуго плакала, док иије, најносле, нестало молитве и суза!. . . Црвена светлост од кандила нејасио осветљаваше ту слику. Сенке титраху и мењаху се, сваки час.иравећи најчудноватије драиерије од њезине мараме, која беше у нереду, снуштена по земљи.. . Отворише се малена врата од таиета. Жена задрхта и као да ју трже нека страшна мисао, скочи с клецала. Пред њом стајаше средовечан човек. На њему је крзном постављена курта и високе чизме иреко колена. По курти се оиасао кожним иојасом. Жена зајсца нригушеним плачем и баци се мушкарцу у загрл.ај. — Владо, Пладо — страшно ми се слути! Нисам могла ни молити се, ни плакати! — Умири се, Стазо! — одговори јој муж, љубећи је у сагнуто чело — умири се, та спремали смо се дуго за тај час. Жева му савила беле руке око врата, гледала часом у његове овлажене очи па ће тихо рећи: — Зар баш мораш ићи?. . Човек јој погледа, с неким страхом, у очи, у које сада као да је утопула цела душа жене, која љуби. . . — Шта — одговори за часак — и ти тако сада мени говориш? У гласу му дрхтаху чудни осећаји. Беше онде нека жалост, неко пребацивање, али уједно и страх... — IIе, не — одговори брзо жена, иритискујући грчевито своја уста на уздрхтала уста мужсвл.е'ва — не, не, опрости ми, Бладо... тоје само... само... та Бацлав је писао, да ее,је канда одустало... — Да, то може да буде — одговори муж али баш за то морам онде бити, морам дозпати, шта ј е...

— Боже мој! Ако није? Ако... Облише ју сузе, баци се очајно на груди своме мужу, коме из очију потекоше крупне сузе... Црвеиа светлост од кандила обојила их црвеио као крв. Жсна одскочи. На лицу јој се огледаше највећа упреиаштеност. Клоне на клецало... — Шта јс, шта ти је, душо? — запита муж, хватајући ју за хладиу руку. — Ништа, ништа, ништа... одговараше слабим гласом — нешто ми се привидело... учини ми се, да по твом лицу цури крв... -— Крв ? — одговори муж, отирући лице рукавом ... од куда крв? То јс црвена светлост од кандила... — Да, то је светлост од кандила! — одго вори она и снусти се на клецало... — Ире свега, буди мнрна прсд комесарем! шанне јој на ухо. После тих речи страсно ју загрли и дуго ју држаше на својим грудима. Млада жена беше у тај мах управо ван себе. А кад је отворила очи, нађе се у соби сама, самцита... X. Кад комесар уђе у трпезарију, застадеонде домаћицу, где мирно седи над неком књигом. Сто пред њом беше запремл>ен различитим прибором за чај. За другим се столом бавила око самовара служавка, место лакаја, који беше негде забавл.ен. С једне стране матери сеђаше Стах и с необичним заиимањем саставл.аше слике, којему је комесар изрезао. С друге стране. читаше Јадвига неку књигу са сликама, наслонивши главу на малсне ручице. На сред стола горео канделабар са три свеће. Слика та некако чудно дирну комесара, као што сам јасно пише у својим белешкама. Овлада њим неко до тада неиознато осећање... Г>сше то можда једиии тренутак у дотадашњем му животу, кад у мало не одступи од својих начела н позитивних ирава државних..— Зар господин домаћин не ћс бити данас с нама? запита комесар, после кратка ћутања. Лице домаћичино грчевито задрхта. Подиже с књиге зажарене очи и рече: Мој муж...можда ће касније доћи. У суседству јс. .. Изволите сссти, господине. — Седите, господине, до мене, јави се.Стах,