Stražilovo

шш ш шш град

БРОЈ 44.

У НОВОМ САДУ, 1. НОВЕМБРА 1892.

ГОД. V.

"'м/м м«Ум |?мп тм\ /м {?> /м м\ 1п IјЈЛм 1штм /м 1? ј ш Л/м /м/м м\/?~Ч: нш"б песништво Г!^^^

^~\Ј~\Ј"\Ј \Ј \Ј \Ј ~\Ј~ \Ј \Ј \Ј ХЈ~\Ј$® <Л($&ЗЈФ\Ј'\

/ \Ј~ЛЈ~\Г'\Ј \Ј \Ј \ГГ

ЈЕСЕ&Е ВЕЧЕ.

^ амо сс деле ружицс беле? Пролеће цветно камо? Кроз голо грање и иол.а нуста Вавија олуј само. С вечерњег неба ледено сунце Пробија облак сури ; Лато се врана с грактањем кобпим Леденим нутем жури. Ал' док се гором и долином Студен и сумрак ишри, Међ нама трепти пролетње доба, Пролеће овде мири. Иро лсЈ^е Дивно младости, ореће, За којом срце жуди, И тихи иламен дружбе и братства, Што миљем нежи груди. 12. пкт. 1892.

Песма се ори, дим ее колута, Чуства слободу траже Ал' чудно звони песмица жива, Чудно се с Фијуком слаже. ЈКивот се бори са смрћу блсдом, Јссен са ирбмалећем, Падгробни јаук с вееел.а кликом, Кипарис с нежним цвећем Та појте јаче, грмите несме! Што младост да пам ћути? ПГто да нам брига лица мрачи? ПГто да нам срце слути? У замаи риче дивљи север, Јача је младост иаша, Пек гине јаук опела грозног Сред иееме и звоиких чаша! ЛенскГи.

И ® 1 И 1 в а в в —. (Хермап Хаиго) зиаш, да сам, ироводећп шалу, (ЉглЧесто једва стез'о тајни бол; Не зиага, да те — твоју слику малу Свагда гледах к'о свој аностол.

11е зиаш, да ме л.уто уЈедаху Ко ти рече: да сам дрвеи створ... С тобом зар и добро млидијаху, Ал мене је тишт'о такав збор.

Не знаш нит' ћсш дознатн о томе, Би и ие би с.хватила ме, знам; — Мене и сад старе жеље ломе: Тебе само свуд да угледам.

Б. Бранчи},.