Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

ШШ№191 Ш 1Ш№ Ј@ша 1

БРОЈ 46.

У НОВОМ САДУ, 15. НОВЕМБРА 1892.

ГОД. V.

5

Ш

ГУ ЈЛ, Ј~\. Г\ Г\ Г

ПЕСНИШТВО. V VМ?V^V"•© (У.

6

ПОД ШЕДВЕДНИКОШ. #во једног млина мсђ горама дг.ема, $Јц)Осим једног старца ту никога иема; Једва се помиче, годиие га смелс, Понао га наснаљ, и очи му бе.ие. Дрвеи кров на млииу иакривио с' малп А труло му слеме тск што није пало; Бистра вода шушти преко лакомица, Разбија с' на витлу у безброј капл.ица. Два дебела веира брбоћу по јазу, Иснод млина гуске чују се ио гласу. Под брдом настрешак од танких сотпица, У н.ему се види стотинак кошница; Јато кокошију на сунцу се грију, Два петлића мала мс]) собом се бију; Један гаров скочи, чељусти му зјане, А мачка на прагу лиже своје шапе. ТТомози бог теби, о старино седа! „Та он само лаје, али не уједа." Имаш мало ватре да дуван запалим? „Хвала богу, здрав сам, задовољап малим." Та ти си глув, старче, као ладна степа! „ Ноде има доста, помел.ара нема." Ево сетпКу овде да с' одморим мало, За разговор 1вегов иије ми пи стало. Од рапога јутра, кроз плаиину ову, Са пушком у руци лут'о сам по лову. Заврл>'о сам био, нланина јс пуота, Вас дан нисам ништа метнуо у уста. Одавде ћу лако, све низ ову реку, Одвешће мс она у иол.апу неку. Старче, добри старче, имапт мало проје? „Ето, што год видиш, божје је на моје! Ту сам се родио, нораст'о и свик'о,

Ал сам и тумар'о чипи ми с' ка' иико. Човек јс ка' повац, идс тамо амо, Кад изгуби вредност, ми га пе гледамо. Из туђега света давно дош'о дома, , Ту нити сам богат нити сам сирома. Овај млин ми даје и леба и пића Па спокојпо чекам кончину свог жића. 11рођу и нролазе дани и године, Ја пе слазим нигда тамо у долипе. Ово ме је место свагда веселило, И јунету слађе где се отелило. У самоћи овој око мене треите Из давне нрошлости успомене свете; Задовољап собом, свст ми овај мио, Живот нигда мени није терст био. У младости мојој, у времену стару, Чувао сам Дрину, тук'о с' на Мишару, Имао сам коње јоште нејахане, Носио сам пушке сребром оковане; Слазио сам с војском до Мораве ладие, Издрж'о сам битке велике и славне. Хај, та то је живот, кад слобода сване! Ми смо је добили, нек су просте раие! Међу јунацима ја сам јунак био, С војводама сриским-рујно вино нио; Све их ја познајем и свију се сећам, Кад о њима мислим, ка' да их сад гледам. Та то су јунаци и сотГоли сиви, Ко их год иомене, нека им се диви! И бог може јоште два света створити, Алн таквих нигда нс ће се родити. По пи један од њих — нрећутат' ми с' ие да Ие бепге ка' онај што га видех иегда;