Stražilovo

-13 744 ЕЗ-

Измиривши се с тим, што се сада против „идеје" не употребљују више насилне мере, надаше се господин саветиик, да ће то свс како год само од себе престатп. Најггосле се навикао и на песме и на црне хаљине... Дуго је тако трајало то чудновато гледање кроз прсте, док најзад не стиже од владе за иовест, да се бележе они, који јавно певају песме, да се казне лаким затвором или новчаном глобом, а 7 за сваки случај, да се узму на ум „усијаниј е. главе". Ту заповест предаде дворски саветник господину Пурцлу. Пурцел, који је већ неколико месеци ходао као шугав, чисто на ново оживе, чело му се разведри и лати се својски своје нове дужности. И одмах, за некоЛико дапа, подиесе среском иачелнику дугачак списак иица, с различитим дримедбама. Дворски саветпик сеђаше баш рахат у својој столици и држаше тај списак нред собом, кад у писарницу уђе саветник. Дворски саветник се осмехну на љега и нружи му списак. На првом месту, р1епо п'1п1о, стајаше... Мина. — Шта је то? — заиита саветник, прелећући очима цео списак од два табака. — То су кривци због песама по црквама и јавним местима! — одговори двореки еанетник. Саветник дуго гледаше замишљен преда се. Мишљаше у тај мах на... Хермана, —■ Али, шта је то ? И Мнна ... Саул међу нророцима? — рече за часак с иронпјом. Да, ето видите, саветииче, шта смо дочекали! — одговори дворски саветник с уздахом. — Та да, кад те жене забадају нос свуда, где год се само могу ма како узрујати! Нашеје двба, доба нерава! Што било да било, само да се ти нерви надраже! Чак и моја стара... моја Берта, кад смо пролазили поред св. Ивапа Непомука, а онде су баш псвали, хтеде силом да остане! Истомју је Пурцел с пакострешеном главом и нолицајцима заплашио те је отишла од те слике! — Мени се ипак све чини — одговори двореки саветник, — да то не ће остати само на тим песмама... — И мени се тако чини, — уздахне саветник — „идеја" очевидно иапредује! — Онда можда и није зло, што кћерка дворскога саветника пева но црквама? — рече у шали дворски саветник — јер кад дође време,

да буде требало службеницима рачунати с јавним мњењем... Саветник није ништа на то .одговорио, само се намрштио и замислио... XXX. Кад се је саветник, колико толико, утешио, што се тиче његових личних начела и уверења, вратио се мишљу на Хермана. За то време јс, до душе, ноходио Херман оца, био је и код начелникових, разговарао с Мииом као обично, ал' се још боље могла на њему познати промена. Отац га је неколико пута за то запитао, ал' Херман му је тако вешто одговорио, да би му могао нозавидети многи парламентарни говорник. Отац је ућутао. Мина се опет латила особите тактике, која је урођена женскима. Хотећи најзад да испита темиературу његова срца, спустила је у њу хладну, ледену сонду. Поздрављала се с њим и разговарала с таком привидном хладноћом и немарногаћу, као да јој је он најравнодушнији познаник! А Херман је примао ту хладноћу и немарност без и најмање зачуђености, гата вшне с иеким задовољством. Беше весео, као да му је савест најмирнија и опростио се с њом с осмехом на устих... Но то ипак није умакло оку дворскога еаветника. Дало му је, гата више, иовода, да размишља о том иеколико дана. Саветник се очевидно клонио разговора о томе. Жао му бсгае а и стидео се, гато је та цела замишљена ствар погала странпутице. Но онет се није са свим одрекао својих снова. Мигаљагае, да ће Херман, који се баш у то време за хлебом огледао, вратити се детињским успоменама и савити себи гнездо оНако, како је он мислио. После недељу дана позвао га дворски саветиик к себи. Саветник је пошао с неком злом слутњом. ЈГице дворскога саветника беше очевидно збуњено и забринуто. У руци држаше пеко писмо од по табака, које не имађаше зваиична облика. — Моје се страховање обистинило! —рече дворски саветник, не скидајући очију с писма. — Како то? —• повиче саветник. Онда вигае нема наде, да би Фактични иоредак... да би позитивио право... — Тако далеко јога нисмо дотерали! - одговори дворски саветник с меланхоличним осмехом.