Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

шамк, ш шк

БРОЈ 48.

У Н.ОВОМ САДУ, 29. НОВЕМБРА 1892.

ГОД. У.

ХЈЛ. /\У\ УЛ 4® СуАУ^(а4Г\ЈЛ.ЈЛ_П..ЛХЈ-1 г

НШФ ПЕСНИШТВО. & ш+

I ЛЈ \Ј \Ј- \Ј \

• V \Ј ^ (/јј^ФрЛЈ \Ј КЈ \Ј \Ј \Ј-\Ј \Ј \Ј \Ј \Ј \Ј~ Г

^1[) //[ аг.но јс било мипу слатко доба, *23?) К'о слаби усклик уништеие срећс, К'о тајии уздах иоврх гробне хумке Моје те око више видет' не ће. . . Ја таште наде дадох дабораву, У« мојим грудма чудап покој влада: Мртвило ледно место бурних страсти, Пустиња нема место старих јада. Сад јурим кроз свет, ал се клоним људи, И тражим места, где се иокој шири, Гдс река шуми кроз равнице пусте И мртва брсза у самоћи мири; Где тихи ветрић љуља магле сиве, Где вали брује, гола шума ћути Па ми се чппи, да сам умро давно, Груди су мирне, боли замрзнути.

* * *

Тек када тихо падпе мутно всче, Кроз густу маглу бледи месец спне, И чујем песму као усклик бони Како се хори из суре даљине, К'о уздах тихи уцвељене душе, . К'о дах ветрпћа што по гробљу блуди: Душа ми плане, срце бурно бије И чудна машта испуни ми груди. Од куда песма, што се хори тако? Шта значи њена непојмл.ива туга? Да л младост жали, неновратне сузе, Ил можда давно изгубљена друга?.. И срцс не зна... Тихо брује гласи, У маглу тону и умиру тако, Дутиа ми плаче са звуцима скуна И сузе капљу низ образ полако. . . . Лемсши.

9

ПШШ ш » Ш ДШ М11М.

- грмену у градини ј Мину већ седамнаест лета, Како тихо и без шума Скромна ружа тајпо цвета. Ал' кад прође пежно доба, Па мајскоме једном дану Огрејало сунце јарко ЦТтак пуче, ружа плапу.

Замириса сва градпна Од тог цветка умил.ата, Долетеше гости лаки Лептирића силна јата. Ал зна ружа љубав њину Па о другом нечем спујс: Она слуша гдс у џбуну Млади славуј прижел.кује

У иесми су били звуци Нежних суза, усхићења, И љубави тврда вера, Што се смрћу само мења. Молио се славуј Богу Свим силама срца врела, Да ружици у градини Пошље с псба свог анђела.