Stražilovo

-чз 761 ЕЗ-

јател.е, уиао је, да их нреда у руке нравди!... Сада улази у стаи свога еипа, не да предаје нреетуннике у руке правди — пего да избави своје дете!'. .. У тај мах је заборавио и да је службеник, иа и да је наишао и па спремшпте оружја . . . зажмурио би и отишао Дал.е . . . Така се чудна нромена с љим догодила.. . сам себе није познавао. . . . Најзад се окрепе кључ у брави, саветпик уђе у собу . . . Двородржнца, који је нослуживао Хермана, хтедс да унотреби прилику, па стаде брисати сто, што но беше поред врата. Саветник уђе брзо на еред собе и иолицајскнм оком прегледа све па једаи нут. Двородржицз му беше леђима окренут. Па маленом столу беху разбацани комади хартије. Перо па страни иоказиваше, да јс недавно б 11.4'о у рукама Хермановим. Саветник приђе тим хартијама . . . једна беше иснисана. Узме ју неприметно у руку и спреми у пшаг... Осим одела, неколико књига, разбацаних тамо амо, не бсше више ништа за истраживање. Дотле је двородржица убрисао и спремио сто, па хтеде још да спреми у орман палто, који беше бачен на наслоњачу. За то отвори ормлн". : , ит&встниТг онази у ормапу црн огртач, црну образину и црп шешир с белом и црвепом перјаницом . . . Стајаше неко време, као убезекнут. Падоше му на намет слободии зи дмри, карбонари . . . — Какав је то ђенералски шеншр ? запита двородрашцу, бајаги са оемехом. — Младо на обесно! одговори двородржица, јер знате — данас Јјс бити маскарада! — Еле ваш ће госиодин за цело на маекараду! занита саветник с дивним осмехом. — Л, за цело, јер данас сам доиео то из позоршпта ... Саветпик брзо изиде из собе. Прегледао је друге собе, тутнуо двородржици неколико. шестака у руку и отишао. Журио се, што је икада могао, у своју гостијоиицу. Онде је забравио врата, извадио хартију и почео читати: „Не могу да будем иа чисто, шта се са мном збива! Јуче сам ју видеб, гледао у њу по сата. Изгледало је, као да беше равнодушна према меии. Везла је на коновосу, као да ју, осим арабееака, ништа на свету пе занима. Не знам и је ли мислила у тај мах,.да седим иред

њом и гледим у п.ено, тако чудновато лено, лице! ... А ииак је требала да осети на лицу моје погледе.... јер ти погледи имађаху уста... а беху ватрепи, жудни. . . И баш ни једна жилица не задрхта на том мраморном лицу, ни најмања румен се не нојави! . . . Шта је та женска? . . . Не, криво ју осуђујем. . . Кад сам се дигао, да одем, тргла се а и оживела. Лепи, карарски мрамор живнуо, у цриим очима заејале две звезде ... и она ми рече: — Ах, зар већ одлазите, господинс? Мишл.ах, да ћете се данас дуже код нас забавити! — Ви тако волите сањарнје, одговорих с Осмехом, а срце ми се цепало од бола — ви се тако волитс забављати сликама у души, да оне ништа не губе, ако ја нисам ту. Па против, у машти нам много лепше, него ли па јави, изгледају л.уди и све стварн. — Ви сте врло сујетпи, — одговорила је с чаробним осмехом, — ако мислите, да ћете, пакон одласка, ући са слављем у моју машту. . екромии боље пролазе код пас, пего сујетни. . . — За но сата не рекосте ми ниједне речи, опазио сам, мислио сам/Да немате никакових узрока... — Може бити, да је то ћутање најбоље по вае, — одговорила је живо, обарајући очи на коновос — ал' свакојако је ббље, него ваше последње речи... господине „Соколе"! — Оироетите — одговорих хладно — оиростите, што сам могао сметнути с ума, да говорим само са „Зумбулом". — Тим је ваљало почети — одговори доста хладно — сле чујте моје заповести.. . Шта сам ја њој? Јесам ли само „Соко" ? Шта је она мени? Је ли, „Зумбуд"?... Да ми је како знати"... Тим су"се- завршиле Херманове белешке. Изгледа, да је у нисању тих својих утисака и јада тражио олакшице бономе срцу. Вацио их овлаш на хартпју и видело -се, да је рука, која је то писала, дрхтала од узрујаности... Саветник је нрочитао те тајне неколико пута, на се дубоко замислио. Прво и прво беше јасно као дан, да Херман љуби, а друго, да је уплетеп у пеко коварство. Имена „Соко" и „Зумбул" могла су, до душе, бити само од шале наденута, ал' су могла значити и неко тајно друштво. А све да није било никакова друштва, свакојако је то бнло неко ровење, које је за печим тежило...