Stražilovo

СТРАЖИЛОВО ©ммш, ш тшж гете.

БРОЈ 49.

У НОБОМ САДУ, 6. ДЕЦЕМБРА 1892.

ГОД. У.

7| |М ииишшшш /мУм М^ ГМ ^1 МММ ^ИИ^шГш |7| |7ј1?1 мУ/м /м |7| мУм^' "5

ооТ^ба^Р ^ V \Ј~^~Г \

»сзбризкна к'о некад ти си и тад била, 4 Твоје цветпо лице растанак не мења, Ал' састанак с тобом не даде ми крила Да кроз живот летим, нити утешења. К'о дух туге тајне он ме притискив'о, Двострук бол ме с њега сада љуто мори, Јер твој шапат плам је на душу ми лив'о Да се под њим срце пребија и бори.

Па док сам те глед'о, како збориш живо К'о неверни призрак јутарњега санка: Ја те нисам слуш'о, ја сам тада спив-о 0 блиском тренутку кобнога растанка Тако славуј млади страхује и слути Па безгласно гледа на јесење цве]1е И са стрепњом чека први олуј љути, Да се с немим болом у туђину креће.. Ленскт.

4г\ичем ; вичем: Стани, цуро, ^уСтаии, звездо сјајана! —*• Имам једно пуко срце, И то теби дајем, на!

(Петефи) Срце ми је — вичем — море, Владај на њем, цуро, ти! Препуно је бисер-кама, Дивног кама — верности...

Још додајем: Бисер сјаће Увек као сад што сја.... Тако вичем, и још леише, Ал — не чује драгапа! Б. Бранчи-к.

НИ ИЗ ЧЕГА.

ПРИПОВЕТКА ИЗ СРЕМА. Приповеда Стеван Радиб. (Настапак)

ХХ1\'. Рларић, мерник и Фаустина остадоше још у башти у разговору. Баш да се крену натраг у кућу а оно се на баштенским вратима појави стара Јулијана, жена школског нослужитеља. Фаустина је

дочека с речима: „0 ! гле снаша-Јулијане! Од куд ви? Од како се на нас изузео ваш господин, од 'опда ни вас нашој кући! Па шта вам ради ваш господин?" „Љубим руке, милостивна, опи су здраВи и баш су сада дошли из С. Са свим