Stražilovo

43 7 Е2-

правља новјереном му провинцнјом, како је с разлогом дар од њега очекивао, онет пред сваком маленкости стане, колеба се, не може да се лати логична ријешења нојединих посала. Већ прнје бијаше писао своме пријатељу Максиму, како треба да се легат влада у земљи, у коју је послат: „Не дирај у њихове богове, штуј њихове старине, њихбва велика дјела и старе традиције; не такни се. њихова достојанства ни њихових установа, а знај да ће на те срамота пасти, дигнеш ли им и задњу сјену слободе, што им је преостала; криво схваћаш своју улогу, ако мислиш, да ће ти обијест, насиље и страховање сачувати моћ и Ј-глед." 2 Витињани нијесу сигурно имали узрока, да се туже на такова намјесника, а ма им је сигурно досађивало, што се је Плиније за сваку и најмању ствар обраћао у Рим, кад је ето могао сам да прекине. И Трајану су сметала та вјечита питања за савјет, и више мује пута отписао, нека се влада по тамошњим обичајима. Да видимо, у какове се је нотанкосш губила строга а у исто вријеме и плашљива Плинијева савијест, и како јеу свемуцјепиддачио, навешћемо један од толиких примјера. „Молим те,. гошодару — пише једном у Рим — да ми доскочиш твојим савјетом, јер не могу да се одлучим, хоћу ли да градска иолиција чува тамнице, или ћу да их чувају војници ; јер не знам, могу ли се иоуздати у градске стражаре, а опет жао ми је, што војска онако своју иоглавиту службу занемарује. У толико ја сам полицији додао неколико војника, али се сад бојим, догоди ли се што од какве њи-кове зајеДничке погрешке, да полиција ие баци кривицу на војнике, а војници на њу." Да га спасе од те страховите неприлике, цар му у кратко одговори: „Мој предраги Секунде, ггаје никаква иотреба да и војска чува тамнипе; боље>једа седржимо обичаја те провинције, а тамнице нека чува ко и до сад" — иа надода некако иронички — „требаће наравно да врше своју дужностштоје боље могуће, а то ће, драги мој, стајати до твоје нажње."' 8 Други је иут наш Плиније опет у великој двоумици: „Обичај је — ггаше —кад ко заузме какво почасно мјесто, да раздијели ситан новац у народу: је ли то добро?" — Није добро отписује му Трајан — али ја сам тебе баш за то послао да по твоме бистроме уму иоправиш, што

2 ЕрЈА VIII. 24.

3 Ер18-4. X. 30. 31.

мислиш да је зло." 4 Види се, како је цару додијавало то свјетовање за сваку најмању ствар, али у исто доба познаје се по одговорима његов здрав разум и чистипоглед. Трајанова су писма кратка, перијоди су ожети, стил је' досто.јанствен: једном ријечју, све је задахнуто оном атрегаЈогха 1>геу1<;к1е, што толико доликује високому положају римскога цара. Читајући то њихово дописивање, морамо се чисто дивити човјеку, који из далеког Рима,. (од Италије до Плинијеве провинције 2250 клм.), унравља сваком граном администрације; али у исто вријеме то нам је велик и жалостан доказ огромне царске моћи; жалостан, јер шта ће се од толиког царсгва догодити, падне ли влада у руке невал>алу човјеку? Трајан се брине за купатила у Прусији, за пратњу тамошњем прокуратору, за ножарнике у Никомедији, за водоводе, за финанцијално стање појединих муниципија, за храмове, за гробља; он удијел>ује новластице, он суди у размирицама, он се брине за војнике, он се уплеће у грађанске сенате и т. д. 5 Кад пак промислимо, да се је цар старао онако по свој прилици и за остале провинције, веће и важни'е од Витишце, онда вал>а да питамо, какви су то људи били ти римски цареви те им ј'е дотјецало времена и снаге да нодносе толики терет ? Пристанемо ли уз данашњу критику, која држи, да се остали на' мјесници нијесу онако често обраћали у Рим и у свему цјепидлачили као наш Плиније, опет то стоји да је царска моћ била неограничена и начала се "је свуда у јавни живот Да можемо бо.ље разумијети одношаје између нокрајина и главнога града, треба да нродремо у унутрашње околности царства, и да посматрамо из ближега онај вез, који је скоичавао провинцију с Римом. Онај ће нам вез протумачити државно централизовање, чије смо трагове ту скоро нашли у Плинијеву дописивању-: централизовање ће једном ринути у пронаст државу и с тбом и сву цивилизанију старинског свијета. Римско се царство, све до првог стољећа, не смије просуђивати модерннм појмом монархије. Држава је дапас иоравнала све унутрашње разлике; закржхп-ш^и вал>ају за један град, ваљају и за^^^^^Нгралној су унрави иотчињене н#^а)6е су по покрајинама; * ЕрЦж •• Ер ј ^ 8 , ^З, 85...