Stražilovo

-гЗ 5

5

љуби руку своје гоепође, пак одступи иеколико корачаја од постеље. — Добро! Како си иутовала и шта си донела са собом ? запита Варвара Петровна, У место одговора Агата јој пружи списак свију оиих ствари, које је донела. Госпођа га ирегледа па га остави иа столицу и рече: — Добро. можеш и1ш. Агата коракне два три иут па на вратима застане. — Можеш и1)И ? ја ћу те већ звати. — Милостива госпођо.. . усуди се Агата да промуда. — Шта ћеш? иовика госпођа љутито. — Варваро Петровна! настави Агата много слободнијим глаеом. Ја сам са собом довела и моју децу. Можете чинити са мном што год хоћете; али ја не могох друкчије. — Какву децу ? Шта ми ту булазниш ? — Госпођо! рече Агата, па се баци на колена. Тако вам Бога, госпођо, оставите ми моју децу. Ја ћу вас тако служити, као што сам вас и до сада служила. Ја ћу и дању и ноћу бити уз вас; само ми оставите моју децу. Ја их морам имати код себе. — Па ноље! дрекну госпођа. — Како вам је воља. Чините са мном, што год хоћете. Та и ви сте мати; и ваша су деца била мала. Зар се мо.гу деца одузсти од матере ? Ту једину милост иштем од вас; немојте ми одузимати мој е деце! Несрећиа жена на колепима се довуче до постеље своје госиође. Ова је само одговорила: — Одлази! Одлази ! Ја сам у тај мах била у соби. Сузе ми облише образе, те сам само викала: — Мама! Мама! — Шта — а? Ти сс усуђујеш да плачеш ? Одлази на пол^е! Те тако и мене истера ш собе. Изидох, ненрестано плачући. Помамна вика гоеиође ТургеЈВЕ.евљеве разлегала се свс већма. Ја дотрчах у побочну собу а она је викала: — Ја могу с тобом чинити, што хоћу. . . Нротераћу те на моје иајудаљеније добро . . . Децу ћу ти нослати у находиште. — Пошаљите ме у Сибирију. . . али моје деце не дам, рече Агата, непрестано клечећи.

Госпођа Тургењевљева жестоко повуче за звонце. — Собарице! Где су моје собарице? Две собарице улетеше у собу. -- Узмите је! Вуцитеје! Водите је одмах! Собарице узеше Агату за руке, али се она оте од њих. Чух од плача иепрекидане речи: — Ни дивља зверад не остављају својих штенаца! — Ни речи више! викала је госпођа. Ја ћу те поелати у затвор, на ћеш иструнути тамо. — Гадите са мном, шта знате. Гадије ћу моју децу евојим еопственим рукама подавити, него што ћу се с. њима растати. Шта би било е њима без матере? — У затвор! У затвор ! На поље одавде! викала је госпођа, сва запенушена. А кад виде. да јој собарице стоје као окамењене, повика им: — Ви ме не слушате? — Хајде, Агато Семионовна! рече једиа од њих. Несрећна жена иође к вратима, али се брзо окрену својој гоепођи. На њену лицу, на којем се увек изражавала доброта, сад ее показаше знаци љутине на иа ново ноче чврстим гласом, који је од љутине дрхтао: — ■ Ја и мој муж свагда смо вае верно служили ; али у оваким приликама ми вас не можемо више служити. Сад настаде ужасан призор. Госпођа Тургењевљева крчала је од бееноће; скочи са постеље, зграби Агату једном руком за гушу а другом као да хтеде да јој ишчупа језик; по том иаде на наслоњачу и стаде дрхтати. Агата изиде, а собарице однесоше госпођу у постељу; иослаше ио њезина лекара, који јој даде капљице да ее умири. Госпођа је неколико сати узимала капљице, за тим даде дозвати свога управитеља ЈХава Иванова, Агатина зета, а тетка иесрећне, нрогоњене дсце. — Пиши моје наредбе, овде, рече госнођа Тургењевљева, онако, како ти ја казујем. Управитељ доиесе перо, мастило и артије и стаде нисати ову иаредбу: „У мојој кући у Москви. Наредба. „Заповедам, да се још данас пошаљу натраг у Сдаскоје све троје деце моје служавке Агате, па истим колпма, која су јучс оданде дошла.