Stražilovo

-ФЗ 84 к-

стари посластичар иуди дјацима своје ошећереио иоће, а слијепи Богдаи сједи украј пута, шубаром на кољену, итчекујућн да му продазпици пруже милостињу. ГГонда свега тога опет нестаде, и за час се пред његовом маштом нацрта жарка вигањска обала. На жалу угледа одмах познате чампе, рибаре и њихове стопапице, а међу н.има Аћима, ошптинског чауша, сребрном плочом на кани. Мало по мало, и његове се мисли иомрсише сасвим, тијелому ослаби, као да се сва крв из њега излила, и он изгуби свијест, држећи се увијек грчевито за подртииу.

Кад у се дође, киша бијаше престала иадати, а и море се нриличио стишало. Фрапетово тијело бјеше иа пола сдећепо. У истоку рујна свјетлост ночињаше разгоиити ноћну таму. Кроз маглу, која се лагано разилазила, трептијаше и по гдје која звијезда. Бијаше у сами освит дана. Око њега пукло море, на се зелепи у прозорици, као зелеии тратор. Франето се осврте иа нбдртппу, која га бијаше од морског бијеса сиасла. Бјеше то савршен сплав; читаво шљеме Јелиса вина 1Г|1едп.ег вајата, што га наробродски Кљун у судару одбио; око сплава угледа још неколико комада бродске грађе и грозно и казати! — пеколико људскијех л.ешева, што се испод воде бијел>а.\у. Момак остаде часом пепомичаи; п'огтда осјети како се силав иа једпу страиу иагиње, баш као да се пеко о-п, објесио. Нротрну од главе до иете; затим диже главу престрављен, да види што је. Блиједо као самрт, са цртама нагрђеним од ужаса, бијаше зазрео лице Перканово, који се заман угшњаше, да се па подртину иеиење. Страдање га бјеше свега изиаказило. Несрећник пе имађаше довољпо снаге да своју намјеру изврши. Припињао би се до иојаса, иа се од слабости опет у воду спуштао. Једап сами часак још, на би га без људске помоћи за павијек под водом иестало. Франето га носматраше ужаснут; не могаше да се с мјеста макпе, као да бјеше

иа п.ему приковап: слијепе му очи грдпо стрецаху. Перкан раствори очи и упознаде свога газду и крвника; сав му живот уздрхта, ојађеио момче цикну као рањено звијере, иа га нестаде нод водом. Фраиету се омаче болаи вапај из устију. Ои се сада трже, и, брз као стријела, иолети за њим у воду. За час их море својим прострапим лицем прикри обојицу, затим се двије људске прилике указаше на новршину н ту малко одржаше, па их опет нестаде међу таласима. Још се два пута пад Франетовом главом склопише мутни валови, и јотн два пута челичне његове мишице одољеше воденој сили и изнијеше иа иовршииу укочено тијело Неркаиово; најзад се момак још једпом очајано прибра, и разгонећи стопу по стопу грозеће таласе, донрије својим теретом до сплава. Радост, што је свог ојађелог друга морској пучини отео, иридаде Фраиету пову, иечувену снагу; у тај се мах оп осјећаше велик, узвишеи; морална свијест о јуиачком дјелу < , што га бјеше извргпио, стоили му крв у жилама, и ои испе обумрлог Перкана на иодртииу, па се скрајним наиором припе и сам на п>у и оруши саломл>еп од умора. Ту одлежаше обојица дуго времепа у песвјестици. Расклоиивнш треиавицв', осјети Франето тонао л.удски пјелов па устпма. Два се момка погледаше у очи и бризиуше у илач. Они се бијаху разумјели. Ни једатт, тти дру™. ие могаше да ирослови ријечи. Између њих бијаше нрестала свака разлика. Дигавши се махом на кољена, надоше једап другоме у наручје. — Перкане, нред 1>огом брате и шурјаче, нромуна иајпрви Фрапето, просги ми. ирости . . . све ће се опо изгладити . . . Али Перкан пе могаше да изусти ријечи. Круине сузе тецијаху му низ помодрједе образе. Међутијем сунце иростираше по водеттом лицу издашну славу своје моћне луче; вода трепераше благо и л.упко, прелијевајућ